Japanci su prvi put probali puding 1872. godine, kada se recept za pripremu slatkiša, koji je bio mešavina francuskog krema i engleskog pudinga, pojavio u knjizi “Ljubitelji zapadnjačke kuhinje”.

Malo pomalo, počeli su da ga služe u hotelima i restoranima, koji su nudili zapadnjačku hranu, ali je smatran luksuzom sve do kraja Drugog svetskog rata, zbog male proizvodnje mleka u Japanu.

Na meni puding je 1946. stavio “Hotel Nju Grand” u Jokohami, u kome je bio smešten štab Američkih okupacionih snaga, a onda se, postepeno, počeo da pojavljuje i u drugim restoranima I poslastičarnicama, pod nazivom “purin”.

U drugoj polovini 20. veka purin je postao nešto kao domaća hrana, jer su ga pripremale domaćice porodici, majke deci, a bilo je mnogo i instant varijanti, koje ste lako mogli da kupite u samoposlugama. Purin je tada postao svakodnevnica, pa je u jednom periodu počeo da se smatra slatkišem koji je izašao iz mode.

Ovog leta, pišu japanski mediji, kao da nastaje nova “groznica” purina, koga pripremaju najbolji restorani, poslastičarnice, takmičeći se ko će da upotrebi kvalitetnije mleko i druge sastojke, kako bi puding postao što kvalitetniji.

Novi hit je puding sa ukusom karamela i vanile, u koji se stavlja pravi “štapić” vanile, kako bi se dokazao kvalitet.

Najbolji časopisi specijalizovani za hranu u svakom broju spremni su da preporuče mesto na kome možete da kupite “najbolji” puding u čaši, pa se začas pred tim restoranima ili pekarama otegnu pravi redovi.