Došli ste u Tokio na poziv neke organizacije, koja organizuje simpozijum ili konferenciju, do početka tog događaja bićete u hotelu, a niko  neće doći da Vas vidi, niti Vam ponuditi da Vas vodi, u sledeća dva dana.

Dotle, evo Vam malog vodiča kroz Tokio. Nadamo se da će Vam pomoći.

Tekstovi su preuzeti iz knjige “Japan za početnike” Dragana Milenkovića

Tokio –  Stigli ste na tokijski aerodrom Narita, i, kada ste preuzeli prtljag i prošli kroz carinu, tek onda shvatate, ako vas niko nije dočekao, da ne znate gde da krenete. Prvo iznenadjenje je da medjunarodni aerodrom prestonice Tokija i nije na teritoriji grada, nego preko 60 kilometara od njegovog centra i smešten je čak u drugoj oblasti, koja se zove Ćiba.

A, kada se kaže centar grada i tu se stavlja jedan veliki znak pitanja, jer Tokio nema jedan centralni trg, jedan deo grada u kome može da se kaže: »Sad smo u samom centru». Nekada je to bio Nihonbaši ili «Japanski most», odakle su se merile sve razdaljine od prestonice, ali moderan razvoj grada učinio je da u Tokiju ima najmanje desetak delova  koji slobodno mogu da se nazovu centralnim.

Oko samog srca Tokija jure vozovi gradske železnice zelene boje, koji, kao beogradski krug dvojke, idu u krug, a ta linija zove se Jamanote. Jamanote, znači «ruka planine» i označava deo grada u kome su gradjene plemićske rezidencije i zamak šoguna Tokugave, osnivača Edoa, današnjeg Tokija.

U krugu linije Jamanote je carska palata, ali i najmodernije zgrade ekonomske sile kakav je danas Japan, a koliko je krug veliki govori činjenica da za obilazak tokijskim krugom dvojke brzim vozom treba više od jednog sata.

Zato, dok ste još na aerodromu, raspitajte se dobro i onda tek odlučite da li ćete krenuti udobnijim autobusom i voziti se 2 – 3 sata, ili ponekad prenatrpanim vozom, kojim do jednog od centara, stanice Ueno, stižete za sat i po.

Na liniji Jamanote je stanica Jurakućo, od koje pešice možete da odete do glavne trgovačke ulice Ginze, pandana beogradskoj Knez Mihajlovoj.

Ginza –  Kada je šogun Tokugava gradio Edo, blizu svoga zamka je počeo da nasipa močvarno zemljište i da u tom delu dozvoljava trgovcima da podižu svoje radnje. Pošto je tada novac kovan od srebra, a u blizini izgradjena kovnica, ulica i deo grada oko nje, u kome je svakodnevno pravljen i trošen zveckavi novac, nazvane su «sedište srebra», ili Ginza.

Kovnica je izgradjena 1612. godine, izgorela je u velikom požaru 1872, ali je ime ostalo do danas. Do centralnog dela Ginze proći ćete pešice pored zgrade kompanije «Soni», velike knjižare «Jena», robne kuće za nakit od gajenog bisera «Mikimoto» i još nekoliko velikih robnih kuća. Ako imate poznanika i želite da mu zakažete sastanak, recite mu da ćete ga čekati kod statue lava, na ulazu u robnu kuću «Micukoši». Tu svi zakazuju sastanke, pa ćete, u gomili ljudi koji svaki čas pogledaju na sat, i vi brže provesti vreme.

Samo stotinak metara iza ugla je zgrada pozorišta kabuki, nazvana Kabuki-za, neverovatno lep primerak srednjevekovne arhitekture, a u blizini je i pozorište Takarazuka, poznato po izvodjenju popularnih mjuzikala.

Pošto je u Japanu sve skupo, više ćete gledati nego kupovati, mada će vam uvek biti žao što nemate gomilu para za džeparac, jer je japanska roba vrhunskog kvaliteta. Od elektronike do odeće.

Asakusa –  Od Ginze do Asakuse ide se metroom. Asakusa je prepuna starih hramova, a prvi je izgradjen dok je na mestu Tokija postojalo samo seoce. Taj hram podignut je u 7. veku, kada su u reci Sumida, koja se tu uliva u okean, dva ribara našla statuu budističke boginje milosrdja. Hram Sensodji još postoji, ali rekonstruisan, jer, iako je preživeo veliki zemljotres i požare koji su uništavali Tokio, bio je teško oštećen u Drugom svetskom ratu.

Ipak, hram je izgradjen od istog materijala i istog oblika kao stari, pa je meta hodočašća desetina i desetina hiljada Japanaca dnevno. Oni tu dolaze da se poklone i da božanstva zamole za zdravlje i dobrobit svoje porodice. Bacite nekoliko novčića u sanduk ispred hrama, zazvonite velikim zvonom do koga vodi debeli konopac, a u dvorištu hrama nadimite se dimom od mirisnih štapića, koji djacima pomaže da dobiju bolje ocene, a odraslima da bolje razmišljaju i rade.

Tu ćete videti petospratnu pagodu, veliku kapiju Kaminarimon, što znači « kapija grmljavine», a do svega toga ćete doći kroz Nakamise doori, ulicu prepunu prodavnica suvenira, japanske tradicionalne odeće, hrane i slatkiša. Tu u Asakusi videćete još poneku preostalu rikšu, dvokolicu koju za radoznale turiste vuče momak u starinskoj odeći, a možete otići i do reke Sumida, da se brodovima provozate po njoj ili bacite pogled na najinteresantniju modernu zgradu u Tokiju – zgradu fabrike piva «Asahi» koja na krovu, kao ukras, ima ogromni žuti objekat, sličan džinovskoj šargarepi.

Šibuja –  Kad sidjete na stanici Šibuja, ako vas zbuni mnoštvo hodnika i izlaza, zapitajte samo kako da dodjete do statue psa Haćikoa. Haćiko se zvao pas koji je svog gazdu, profesora univerziteta, svakog dana pratio do stanice, odakle je ovaj putovao na posao. Jednog dana profesor je umro, a pošto nije imao rodbine, niko se nije pobrinuo o psu. Haćiko je, medjutim, dolazio svakodnevno na trg ispred stanice i tu čekao gospodara, ne pristajući da postane štićenik ljudi koji su pokušavali da ga odvedu kod sebe. Tu je i uginuo posle više od 12 godina čekanja, pa su mu gradjani Šibuje 1936. godine podigli spomenik.

Oko spomenika je uredjen prostor, ima klupa i satova, koji označavaju vreme u svim gradovima sveta, pa se tu sastaju zaljubljeni – jer spomenik vernom psu je postao spomenik vernosti. Tu se nalaze i rodjaci, prijatelji, drugari koji kreću na utakmicu ili piće, pa je sedeti pored Haćikoa i posmatrati ljude doživljaj sam po sebi.

Oko stanice Šibuja mnogo je restorana, prodavnica, robnih kuća, u kojima često kupuju mladi, a uveče to postaje jedno od najpopularnijih mesta za izlazak, sa pivnicama, tradicionalnim restoranima, disko klubovima i karaoke barovima.

Haradjuku – Od stanice Šibuja možete da prošetate do zgrade nacionalne televizije «EN EJČ KEJ», parka Jojogi, u kome su olimpijski bazeni iz vremena Olimpijade 1964. godine i interesantna zgrada koju je zamislio arhitekta Kenzo Tange. Pored ovih zgrada, preko mirnog platoa, pešice ćete otići do stanice Haradjuku, blizu koje je Meidji Djingu, svetilište posvećeno prvom vladaru modernog doba u Japanu, caru Meidjiju. Staza do hrama vodi kroz zelenilo, pravu šumu, pa ćete se osećati kao da ste otišli bar vek unazad.

Ali, kad se vratite od svetilišta do stanice Haradjuku, sa druge strane naići ćete na ulicu Takešita doori, prepunu prodavnica, koje sve zajedno liče na mali vašar na beogradskom sajmištu. Moderna odeća za mlade, nakit, satovi i ukrasi, najpopularnija muzika i na hiljade mladih «otkačeno» obučenih, onako kako nećete videti nigde u Tokiju.

Oko stanice Haradjuku naći ćete Muzej Rok End Rola, sa predmetima vezanim za doba šezdesetih, Muzej Ota, u kome ima mnogo najlepših japanskih srednjevekovnih grafika u boji, nazvanih ukijoe.

U toj okolini, prema stanici Omotesando, naći ćete mnogo prodavnica starina, sa starim nameštajem, odećom, samurajskim mačevima i ko zna još čim, a tu je i zgrada Hanae Mori, jedne od najvećih svetskih kreatorki mode, koja je postala popularna u Parizu. Projekat za ovu zgradu je takodje napravio Kenzo Tange. Budite sigurni da ćete na ulicama Haradjukua naći čajdžinice u kojima ćete lagano ispijati čaj, ali i jesti najukusniju italijansku picu i slušati bučnu muziku američkog bendžoa.