Piše: Alma Okađima
Najzad se i u Tokiju malo lakše diše. Japan je od 11. aprila do 25. maja imao malo strožije mere, prema kojima su radile samo bolnice, prevozna sredstva i prodavnice prehrambenih proizvoda .
Sledeći korak popuštanja ovih mera, ili, kako Japanci kažu, prva faza je bila 31. maja, kada su otvoreni muzeji, fiskulturne sale, škole i igrališta . Restorani su mogli da služe piće od 5-22h.
Druga faza, 11. maja, kada su otvorene pripremne škole, pozorišta, bioskopi, tržni centri, teretane i sve uz distancu od 2m.
Treća faza popuštanja mera je proglašena 11. juna, kada su otvoreni i manga barovi (sa crtaćima i stripovima), saloni za japanske flipere paćinko, zabavni parkovi, karaoke barovi, a piće može da se služi od 17.00 do ponoći.
I poslednja faza je proglašena sada, 22.juna, kada su otvoreni i muzički klubovi “live house” i noćni klubovi.
Kako japanska deca nisu imala nastavu u školama skoro četri meseca, a nije bilo ni on lajn nastave, uglavnom su sami učili i radili domaće zadatke kod kuća. Napokon su krenuli redovno u školu i ići će u školu i celog juli i avgusta, (sem nedelju dana kada je budistički praznik “o bon”, posvećen duhovima predaka, kada se većina Japanaca vraća u svoje rodno mesto i svoju porodičnu kuću u zavičaju da obiđe groblja).
Broj zaraženih se smanjio, počelo je da se radi ali su neki fakulteti još zadržali on lajn nastavu.
Ministarstvo inostranih poslova Japana, gde ja predajem srpski jezik, je trebalo da počne sa časovima 9.aprila, ali je sve bilo otkazano i tek smo prošle nedelje počeli da radimo i to onlajn. Naše učionice u ministarstvu nemaju prozore, male su i bilo bi rizično da se pod tim uslovima drži nastava.
Prošle nedelje je takođe otvoren i moj kurs u jednom od velikih centara Šinđuku, od 7-21h i kad sam otišla posle skoro četri meseca, bila sam jako iznenadjena. Dugo se nisam vozila prevoznim sredstvima i kad sam ušla u voz oko 18:30 bio je skoro prazan, a kad sam se vraćala poluprazan. To znači da većina ljudi još radi on lajn, i da su podeljeni po smenama – danima…
Nisam videla nikoga bez maske, bukvalno su SVI nosili maske i napolju, i u vozu kao i u školi. I u vozu niko nije razgovarao.
Pre neki dan je na TV-u objavljeno da je hiljadu ljudi glavnog grada prebačeno u bolnicu kolima hitne pomoći, zbog toplotnog udara, pa je gradonačelnica morala da opomene ljude da na otvorenom prostoru ,gde nema mnogo ljudi, mogu da skinu maske.
Naše učionice su imale zaštitu napravljenu od kartona i plastike, a izgledaju kao starinski TV ekran!
Posle časa sam sa jednom studentkinjom išla peške do stanice i obe smo bile iznenađenje koliko malo ljudi ima. Obično je to reka zaposlenih koja hrli ka stanici.
Jedan od razloga što nema gužvi je takođe to što nema stranaca. Japan je zatvorio granice za sve zemlje, pa čak i stranci koji su napustili Japan “u periodu korone”, a imaju stalni boravak ili radnu vizu, nisu mogli da se vrate. Muž moje drugarice Japanke se vratio kući da obiđe majku u Zagrebu (on je Hrvat) krajem februara i do sada nije mogao da se vrati.
Japan je otvorio granice samo za četri zemlje: Australiju, Novi Zeland, Vijetnam i Tajland, uz strogu kontrolu i test na koronu.
Interesantna stvar je da su Japanci i pored popuštanja mera opominjali svoje sugrađane, osvetljavajući crvenom bojom poznati most “Rainbow bridge” u Tokiju i zgradu vlade, kada je broj zaraženih prevazilazilo dozvoljenu cifru.
Inače Rainbow bridge je dobio naziv po tome sto je osvetljen lampicama koje se pune solarnom energijom i pale noću u tri boje: crvenoj,zelenoj i beloj.
Krajem maja (28.) dobili smo formulare da ispunimo za pomoć od 100 000 jena koju će dobiti svaki stanovnik Japana. To je otprilike ekvivalent 100 000 dinara.
Moja instruktorka joge i dobra drugarica Kiki nije radila skoro četri meseca jer su sve teretane i studiji za jogu bili zatvoreni, ali je dobila pomoć od države u iznosu od 1 milion jena.
Japanci kažnjavaju i poznate ličnosti koje se nisu pridržavale “ne toliko rigoroznih mera samoizolacije”, tako da je jedan poznati pevač Tegoši Juja iz popularne grupe “Džaniz” dobio otkaz, jer je u doba kad se apelovalo da ljudi ne izlaze, odlazio sa društvom na piće!
Sada u Japanu možete videti mnogo više odmornih ljudi, čini mi se da je većini stalno zaposlenih, koji su primali redovnu platu, prijala ova samoizolacija i rad od kuće.
Moj muž Taro je takođe radio od kuće i uspeo lepo da se naspava, da kvalitetno jede i odmori se.
Na času mi je moj (odrasli) učenik, koji radi u poznatoj firmi “Jamazaki Pan” (koja proizvodi sve vrste peciva) rekao da je on morao da ide svakog dana na posao, ali da je ipak imao skraćeno radno vreme i vraćao se kući već u 18.00 sati i imao vremena da se posveti svom starom hobiju, sviranju klavira. Pohađao je I on lajn časove klavira.
Učenica koja radi u bolnici mi je rekla da je ona, nažalost, morala da ide na posao svakog dana, nekad i subotom i nedeljom, i da su bolnice u velikim finansijskim gubicima, jer nije bilo dovoljno “običnih” pacijenata, koji su ipak izbegavali odlaske i kontakte.