Piše: Alma Okađima
Japan je jedna od najrazvijenijih zemalja sveta, član Grupe 7, u svetskom je vrhu po mnogim pokazateljima, pa, zbog toga, mnogi zavide Japancima. Ali, kada se malo zagrebe japanska svakodnevnica, naiđe se na iznenađujuće zaključke.
Za koliko-toliko pristojan, da ne kažem komforan život, u Japanu, potrebno vam je mnogo para. Prosečna plata se kreće oko 300.000 jena (300.000 dinara) ali više od pola te sume ustvari nije vaše – jer će vam biti potrebna da platite samo stan, bilo da ga iznajmljujete ili da ste ga kupili na kredit – pa otplaćujete ratu.
Kao i svuda, lokacija stana određuje cenu. Najveću cenu imaju stanovi u Tokiju i ako želite da živite u nekoj opštini koja je do jednog od gradskih centara udaljena manje od sat vremena vožnje autom ili metroom (vozom), biće vam potrebno i više nego pola plate.
Naša opština je prilično dobro rangirana, jer je udaljenasamo tridesetak minuta vožnje od Šibuje ili Šinđukua, dva najpoznatija tokijska centra. U početku smo iznajmljivali stan, što na ovoj lokaciji košta oko 150.000 jena (ili dinara) za stan od oko 45 kvadratnih metara.
Kad su se stekli uslovi da kupimo stan, uzeli smo kredit na 35 godina za stan od 60 kvadrata, a cena stana bila je 55 miliona jena (slično u dinarima). Sa fluktuirajućom kamatom na pozajmljeni period koja se kreće od 2-4,5%, naš stan je tako ukupno izašao na oko 80 miliona jena. Mojmuž ima lepu platu, jer radi na japanskoj televiziji i živimo “komforno” u našem mirnom kvartu, ali živimo i da bismo otplatili stan, i nadamo se da ćemo to uspeti pre nego što on ode u penziju.
Cene hrane u Tokiju se ne mogu porediti sa cenama u samoposlugama ili pijacama na Balkanu, gde se voće, povrće, ili meso kupuju na kilo. U Japanu se skoro sve kupuje na komad, a voće je izuzetno skupo. Meso pa čak i riba su luksuz, tako da Japanci najviše kupuju piletinu, jer je i najjeftinija. Ako želite da kupite kola, morate prvo da imate obezbeđeno parking mesto (posebna opštinska komisija meri parking I određuje veličinu auta koji možete da kupite), koje u mojoj opštini, za nepokriveni parking, košta od 20.000-30.000 jena (ili dinara) mesečno.
Kada kupite stan u zgradi, kao i kod nas, morate da placate i održavanje koje je za nas oko 18.000 mesečno. Takođe se plaća i godišnji porez na stan, ali i individualni porez na stanovanje u određenom delu grada, kao i gradska taksa po osobi, koja se koristi za socijalna davanja i druge sadržaje(obrazovanje, gradski bazen, gradsku čistoću i slično).
Japanci mnogo rade prekovremeno, što se plaća, ne bi li uštedeli još koji dinar, jer bilo kakva vrsta zabave, rekreacije ili jednostavno druženja je skupa. Ulaznice za bioskope i muzeje su oko 1800 jena (dinara), a za koncerte oko 5000 jena (dinara). S obzirom da je prevoz u Tokiju neizbežan trošak, treba dodati na to i barem 1000 jena za prevoz, pa onda posetu kafiću ili restoranu jer se posle koncerta ili izložbe i ožedni i ogladni i treba negde i sesti sa društvom, a samo kafa je oko 500 jena (dinara).
Možda će vam biti zanimljivo da u Japanu ne postoji bakšiš I čašćavanje radnika. Ukoliko ostavite bakšiš, zbunićete konobare i oni će trčati za vama da vam ga vrate.
Otputovati negde na 2-3 dana i prespavati u hotelu ili iznajmiti neku kućicu je za prosečnu japansku porodicu čitavo bogatstvo, pa Japanci obično ne borave nigde duže od 3 dana (ili, kako oni to zovu, “ni-haku, mikka” – dva noćenja i tri dana). Ta tri dana se računaju kao godišnji odmor. Ovde je nezamislivo otići na odmor od mesec dana, jesti trešnje na kilo, ili ispeći celo pile, a kamoli jagnje ili prase! U Setagaji, našem kvartu koji se zoveTrešnjev breg, je zabranjeno graditi višespratnice preko tri sprata, ali izmedju zgrada ima i dosta polja (čest prizor u rezidencijalnim delovima Tokija) na kojima se uzgaja sezonsko povrće koje domaći “seljaci” prodaju po malim pultovima ispred polja za kojima nema prodavaca. Na stolu možete videti proizvode ubrane toga dana sa cenom napisanom na komadu papira, pored male drvene kutije za novac. Novac ubacujete u tu kutijicu i sami se poslužujete. Nikome ne pada na pamet da to zloupotrebi. Japan je jedna od najsigurnijih zemalja na svetu, sa niskom stopom kriminala, ali I visokom stopom samoubistava, godišnje se ubije preko 30.000 ljudi.
Po statistikama, ponedeljak je crni dan u sedmici jer se mnogi ne stignu odmoriti od posla, a već tako iscrpljeni moraju ići da rade ponovo. Od meseci, u junu (za vreme depresivne kišne sezone) je najveći broj ljudi koji dignu ruku na sebe. Broj samoubistava je porastao u protekle dve godine za 3% i pripisuje se povećanju teškoća života zbog pandemije. Penzije u Japanu su jako male pa se veliki broj starijih Japanaca odlučuje da napusti Japan i živi u jednoj od jeftinijih azijskih zemalja, kao što su Tajland, Malezija, ili Tajvan. Ako Japanci već moraju živeti u zemlji u kojoj su se rodili, možda ćete se zapitati šta to onda zadržava strance ovde? Da li je to miroljubiv i pošten narod, red i disciplina, čistoća, generalan osećaj posebnosti života (od tehnologije, konzumerističkih sadržaja, do egzotične kulture) i tretmana stranaca u Japanu (posebno ako ste beli, vrlo ste interesantni), možda čak i izazov da se jedan stranac može izboriti sa svim zahtevima života u Japanu koji nije nimalo lagan?
Teško je reći, jer svako je priča za sebe, ali nije mali broj stranaca koji su proveli nekoliko decenija u Japanu, i u poznim godinama nose sa sobom veliku gorčinu, smatrajući da su napravili grešku i protraćili svoj život. Sanjaju o povratku kući, ali za to je, po pravilu, već kasno. Ulaže se jako puno truda a skromno živi, i vraća, ipak, malo.