Takahito Cucumitani je 2015. godine dobio zadatak da napiše recenziju za književni časopis o knjizi pod nazivom “Napravite sami porodično stablo unazad 200 godina” (Jibun de Tsukureru 200-nen Kakeizu ). Bila je to knjiga sa uputstvima za kreiranje sopstvenog porodičnog stabla, potraga koja je postala pomalo pomodna zahvaljujući popularnosti dokumentarne serije nacionalne TV stanice NHK, „Porodična istorija“, koja je istraživala korene predaka različitih slavnih ličnosti – slično serijalu „Finding Your Roots“ u Sjedinjenim Državama.

Kao pisac, Cucumitani se specijalizovao za teme koje se odnose na obrazovanje u detinjstvu. Recenzirao je knjigu sa namerom da iskoristi predložene smernice kako bi pratio svoju lozu zajedno sa svojim 8-godišnjim sinom, putovanje u prošlost za koje se nadao da će “postati iskustvo za pamćenje za oboje”.

„U tom trenutku sam bio svestan samo odakle je došao moj otac — iz Kjota“, kaže Cucumitani, sada 46 godina. „Ali kada sam počeo da skupljam kosekije ( podatke o porodici), pred nama se otvorio čitav novi, nepoznat svet.“

Kada su u pitanju porodični zapisi u Japanu, koseki je najvažniji. To je zvanični porodični registar koji dokumentuje i potvrđuje identitet japanskih državljana i njihove porodične veze – rođenja, usvajanja, brakove, smrti, razvode. To je sistem koji se sasvim razlikuje od bilo čega izvan istočne Azije.

Iako je kreiranje porodičnog stabla popularna zabava koja prevazilazi granice, u inostranstvu se proces teži fokusirati na pojedinca koji radi istraživanje, obično počevši od prikupljanja izvoda iz matične knjige rođenih i drugih dokumenata pre nego što se vrati na roditelje i bake i deke, povezujući generacije jednu po jednu na način. Koseki se, s druge strane, zasniva na porodičnoj jedinici — mužu, ženi i njihovoj nevenčanoj deci — a nova se stvara kad god se sklopi brak i rodi nova porodica.

Takođe nije bez kontroverzi. Kritičari kažu da je sistem zastareo i potencijalni izvor društvene i pravne diskriminacije, posebno problematične u pogledu rodne ravnopravnosti, jer parovi ne mogu da registruju brak, a da jedan zakonski preuzme prezime drugog – skoro uvek muževljevo.

Pored toga, koseki pomaže u rešavanju pitanja nasleđa u “sivom društvu” gde smrtnost sada daleko nadmašuje rođene – 1.590.503 do 758.631 u 2023.

Dakle, kada je Cucumitani, stanovnik Osake, počeo da traga za svojim porodičnim korenima, znao je odakle da počne. Počeo je tako što je zatražio kopiju svog koseki tohona, evidenciju svih članova njegove porodice, od odeljenja njegovog registrovanog prebivališta. Ovo je suprotno koseki šjohonu, što je skraćena verzija prvog koja se fokusira na jednu konkretnu osobu.

Dobio je svoje kosekije u dva oblika: noviji, elektronski formatiran i horizontalno kucan, zasnovan na stilu uvedenom 1994. godine, kao i overenu kopiju nevažećeg porodičnog registra, starijeg, vertikalno pisanog kosekija sa imenima njegovih roditelja, Cucumitanijev datum rođenja, gde je rođen i iz kog porodičnog registra je nastao ovaj Koseki.

Dobio je i joseki, registar imena onih koji su napustili porodicu brakom ili smrću. Ovo je trebalo da se prikupi što više informacija jer osoba koja je umrla ili je prebačena u prethodni porodični registar neće biti navedena u novom porodičnom registru, a promene u strukturi porodice mogu biti propuštene.

Koristeći adresu navedenu u njegovom kosekiju, Cucumitani je zatim otišao u opštinsku kancelariju doma svojih roditelja, oko sat vremena vožnje vozom, da se prijavi za očev koseki. Ovo je sadržalo imena Cucumitanija i njegove braće i sestara, kao i adresu prethodnog porodičnog registra njegovog oca pre nego što se venčao – njegov sledeći trag.

„Odatle smo ušli na nepoznatu teritoriju“, kaže on. „To se pretvaralo u pravu avanturu.“

„Jibun de Tsukureru 200-nen Kakeizu“, što je otprilike prevedeno kao „Napravi svoje porodično stablo staro 200 godina“, napisao je 2015. Masajuki Hašimoto, sertifikovani administrativni pisar koji je specijalizovan za kreiranje genealoških karata. On to radi 18 godina i do danas je sastavio oko 1.000 porodičnih stabala.

„Većina zahteva dolazi od onih koji su ili zainteresovani da saznaju o svojim precima sa čisto intelektualnog stanovišta i drugih koji žele da ostave takve zapise svojim potomcima“, kaže on.

Hašimoto naplaćuje 77.000 ( 165 jena – 1 euro ) jena za sastavljanje porodičnog stabla na osnovu jednog prezimena i oko 300. 000 jena kada uključuje loze i majke i oca klijenta.

Dodatne naknade se pojavljuju kada se od njega traži da kopa još dublje izvan porodičnih registara, što često uključuje terenski rad i istraživanje lokalne istorije. Kaže da dobija povremene zahteve od Nikeija, ne-Japanaca japanskog porekla koji žive u inostranstvu i radoznali su da saznaju nešto o svom nasleđu.

Tipično, loze predaka do ere Meiđi (1868-1912) ili čak kasnog perioda Edo (1603-1867) mogu se pratiti samo pomoću kosekija, starih, nevažećih kosekija i josekija. Kao klijentov opunomoćenik, Hašimoto mu ih šalje poštom iz kancelarija lokalne uprave pre nego što je sastavio dijagram pedigrea.

U svom najstarijem obliku, koseki se može pratiti do 6. veka. Njegova moderna inkarnacija se, međutim, prvi put pojavila 1872. godine, ubrzo nakon restauracije Meiđi, i nazvana je jinshin koseki. Ova verzija je bila daleko od savršene, pošto format nije bio unificiran, a neki opisi su omogućili da se izdvoje oni koji su potekli od japanskih feudalnih podanika, kaže Takuma Aoiama, zvaničnik u odeljenju za koseki Ministarstva pravde. Đinšin koseki bi mogao da uključuje zaposlene, ljubavnice i druge osetljive informacije kao što su krivični dosijei.

„Jinshin koseki trenutno nisu dostupni za inspekciju“, kaže Aoiama, dodajući da se dokumenti čuvaju u strogoj tajnosti u lokalnim pravnim biroima.

Đinšin koseki je revidiran i standardizovan 1886. godine, a Hašimoto kaže da je ovo poslednji koseki koji traži kada traga za precima svojih klijenata.

„To ne znači da uvek mogu da idem ovako daleko unazad“, kaže on. „Na primer, oblast šitamaćija (centra grada) u Tokiju je devastirana američkim vazdušnim napadima 1945. godine, a mnogi koseki su tako uništeni.

„Bilo je i drugih događaja koji su doveli do gubitka kosekija“, dodaje on, citirajući veliki zemljotres Kanto iz 1923. koji je srušio Tokio i odneo živote preko 100.000 ljudi, kao i krvavu bitku za Okinavu koja je besnela na najjužnijem lancu ostrva pred kraj Drugog svetskog rata.

Nakon što je prikupio relevantne kosekije koje može, Hašimotov posao je uglavnom završen. Ako želi da dalje istražuje ispitivanjem porodičnih obrazaca iz ranog modernog Japana, može da se osloni na druge istorijske dokumente, uključujući šumon ninbetsu aratame-ćo, kombinaciju verskih istraživanja i registara lokalnog stanovništva, kao i kako-ćo, knjige umrlih u budističkim hramovima.

„Porodice samuraja i moćnih seoskih glavara često su predavali svoju lozu lokalnom feudalnom domenu radi evidencije, a neka stara domaćinstva još uvek poseduju svoja porodična stabla“, kaže on. „Kroz ove istrage, povremeno otkrivam da su preci mog klijenta povezani sa istorijski relevantnom figurom. Bilo je i slučajeva da sam predavao kontakte njihovih dalekih rođaka i da se gajilo novo prijateljstvo.”

U izdanju mesečnog časopisa Bungei Šunđu iz februara 1976. godine, četiri člana carske porodice okupila su se da učestvuju u diskusiji za okruglim stolom. Dotakli su se raznih tema, a u jednom trenutku princ Tomohito od Mikase, prvi rođak cara Akihita, i princ Nobuhito od Takamatsua, mlađi brat cara Šjove (Hirohito), iskreno su govorili o sistemu koseki.

„Moram da platim porez kao stanovnik Japana čak i uprkos tome što nemam koseki“, citira se princ Tomohito.

„To je kao da su vam suspendovana građanska prava“, odgovara princ Nobuhito sa jednakim humorom.

Njihovi komentari se citiraju u knjizi Masatake Endoa „Koseki to Mukoseki — Nihonjin no Rinkaku“, knjizi koja istražuje istoriju kosekija i onih koji su pali kroz pukotine sistema.

Endo, jedan od vodećih stručnjaka za ovu temu, kaže da je koseki dao „podanicima“ od strane cara, a da je njegovo prisustvo – ili odsustvo – bila primarna osnova za odvajanje carske porodice od opšte populacije.

„I danas car nema koseki, a kada se član kraljevske porodice oženi običnom stanovnicom, oni napuštaju kraljevsku porodicu i gube kraljevski status, postajući obični građani“, kaže on.

Pre Drugog svetskog rata, koseki je funkcionisao kao deo ie seido (pravna struktura japanskog domaćinstva), društvenog okvira osmišljenog da se nastavi tokom generacija pod kojim se domaćinstvo, prezime i porodični posao prenose sa oca na najstarijeg sina po očevoj liniji.

Taj sistem je ukinut 1947. posleratnim Ustavom i revizijom Građanskog zakonika, gde je osnova za nasleđivanje promenjena sa primogeneture na jednako nasleđe za svu decu. Domaćinstvo je takođe redefinisano tako da se sastoji samo od bračnih parova i njihove nevenčane dece, čime je maksimalni broj generacija pod istim kosekijem ograničen na dve.

Međutim, postoje ljudi koji iz nekog razloga nisu upisani u matične knjige rođenih i žive bez matične knjige. Ministarstvo pravde je do 10. marta izbrojalo 771 takvu osobu, mada postoje procene da ih je oko 10.000.

Ponekad se problem može pripisati društvenoj izolaciji ili zanemarivanju, ali većina slučajeva proizilazi iz vekovnih odredbi Građanskog zakonika koji kaže da će se svako dete rođeno u roku od 300 dana od razvoda smatrati začetim tokom tog braka. Ova definicija je sprečila žrtve porodičnog nasilja, na primer, da prijave svoju decu kako bi izbegle kontakt sa svojim bivšim muževima.

Ta odredba je, međutim, reformisana, promenom koja je stupila na snagu u martu 2024. i predviđa da, ako se žena ponovo uda, I rodi dete, njen sadašnji muž će se smatrati ocem deteta.

Endo kaže da oni bez kosekija i dalje mogu da učestvuju u društvu, baš kao što to čine stranci koji nemaju kosekija. Sve dok pojedinac ima potvrdu o prebivalištu, može pripadati nacionalnom zdravstvenom osiguranju i penzionom planu, imati posao i pohađati državne škole. Međutim, postoje nedostaci — na primer, takvi pojedinci ne mogu da dobiju japanski pasoš.

„U Aziji postoji kultura koja stavlja naglasak na krvnu lozu i porodicu, vrednujući domaćinstvo u odnosu na pojedinca. A u Japanu koseki je ono što simboliše domaćinstvo“, kaže Endo. „Taj osećaj postoji od davnina i može se odraziti na novootkriveno interesovanje za stvaranje porodičnih stabala.

Endo dodaje da sistem koseki možda nije u skladu sa trenutnom realnošću, iako samo funkcioniše kao arhaično, moralno oruđe koje pokušava da definiše šta je biti „Japanac“. A sa novim digitalnim sistemom Mi Number ID koji je uveden 2015. godine, a koji se fokusira na pojedinačne stanovnike Japana, relevantnost porodičnog registra možda bledi.

„Mlađa generacija jedva da je svesna svojih kosekija, s njima dolazi u kontakt samo kada podnose zahtev za pasoš ili kada se venčavaju“, kaže Endo. „Ja sam se zaista suočio licem u lice sa kosekijima moje porodice kada su moji roditelji preminuli i bili su mi potrebni za nasleđivanje.

„Porodični registri postaju sve nepoznatiji Japancima, i postoji jača percepcija da su oni kamen spoticanja u napretku sa pitanjima kao što su odvojena prezimena za bračne parove i istopolne brakove.

Kako je Cucumitani ulazio dublje u svoje poreklo koristeći dostupne porodične registre, počeo je da uči nove aspekte istorije svojih predaka.

„Znao sam da moj otac ima još dvoje braće i sestara, ali sam bio šokiran kada sam saznao da ima još jednu sestru po imenu Jukiko, koja je umrla kada je imala 2 meseca“, kaže on.

Porodični registar njegovog dede takođe je sadržao imena Cucumitanijevih pradeda i prabake, za koje nikada ranije nije čuo. Takođe je primetio kako porodične strukture odražavaju društvene realnosti tog vremena: njegov pradeda je, na primer, imao sedam braće i sestara, a njegov pra-pradeda pet. Takođe je pronašao hentaiganu stare škole, ili varijantu slogovne azbuke kane, koja se koristi u imenima članova porodice.

Dok se ponovo “penjao” u svoju lozu, registrovano prebivalište njegove porodice se preselilo na sever od Kjota do prefekture Išikava, oblasti nepoznate ni Cucumitaniju ni njegovim poznatim rođacima. Poslednji predak do kojeg je stigao bio je Satobe ili Satohe, ime čiji izgovor tek treba da dešifruje.

Na osnovu datuma rođenja njegovih potomaka, Cucumitani je procenio da je Satobe rođen pre 1813. Satobeov najstariji sin, Taromacu, na primer, rođen je 20. juna 1833, tokom Tenpo ere (1830-44), koja je poznata po velikoj gladi koja je tada vladala.

Ipak, najveće iznenađenje usledilo je kada je Cucumitani na internetu potražio adresu koju je pronašao u najstarijem porodičnom registru i naišao na jedno od imena koja se u njemu pominju. Odlučio je da se krene i da poseti ovo mesto sa suprugom i sinom u leto 2016.

 „Odvezli smo se severno od Kanazave i krenuli planinskim putem. Izašli smo iz auta u blizini mesta zvanog Šinbo na periferiji Vađime“, kaže on, misleći na grad poznat po lakiranom posuđu koji je razoren tokom zemljotresa 1. januara koji je pogodio poluostrvo Noto.

Šinbo, okrug u gradu Mii, je mali zaselak. Porodica je šetala uskim stazama između pirinčanih polja i pored malih svetilišta smeštenih u šumama dok nije naletela na seljanku, staricu, i objasnila zašto su tamo. Poznavala je osobu koju traže, izvadila je mobilni telefon i pozvala ga: Sukeo Cucumidani, pripadnik lokalne dobrovoljne vatrogasne jedinice i sin pokojnog Sukešićija Cucumidanija. (Zanimljivo je da Cucumitanijevi rođaci u Šinbou svoje prezime izgovaraju sa „d“ umesto „t“.)
Sukeo je pozvao porodicu u svoju divnu dvospratnu kuću, a Cucumitani je svom domaćinu pokazao porodično stablo koje je poneo. Razmenili su priče o svojim rođacima pre nego što su posetili Sukeov porodični grob duboko u planinama da bi se pomolili.

„Bilo je to kao otkrovenje“, priseća se Cucumitani. „Ovi ljudi koje sam viđao na kosekiju bili su veoma stvarni, vodili su svoje živote, baš kao i mi. Nedavno je pozvao Sukea, koji mu je rekao da je dobro uprkos katastrofi koja je pogodila region pre skoro četiri meseca. „Rekao je: ‘Za sada sam dobro raspoložen!’

Da li je ovo putovanje u prošlost imalo uticaja na Cucumitaninog mladog sina?

„On je sada srednjoškolac. Pitao sam ga pre neki dan da li se seća putovanja, a on mi je rekao: ‘Ne mnogo’“, uz smeh odgovara Cucumitani. „U svakom slučaju, samo bih voleo da shvati da je ovde zbog mnogo, mnogo predaka koji su došli pre njega.

( Izvor: JAPAN TIMES)