Piše: Alma Okađima
U Japanu ćete biti sigurni da je pet sati po podne kada čujete zvona iz obližnjih osnovnih škola, koja obaveštavaju decu da je vreme da završe sa igranjem napolju i idu svojim kućama. Posle završetka časova (najčešće oko 3 sata, ali i ranije ako su deca mladja – s tim da oni imaju produženi boravak u okviru škole) deca se vraćaju kući i opet izlaze da se igraju sa svojim drugarima, obično u parkovima oko škole.
Osnovna škola traje šest godina, a deca kreću u prvi razred sa punih šest godina života. Pre nego što napune šest godina, roditelji dobijaju obaveštenje za decu o državnoj školi kojoj,po mestu stanovanja, pripadaju. Neki roditelji se opredeljuju za udaljenije privatne škole koje se plaćaju, iako su i državne jako dobre, pa se mi nismo dvoumili da nam sin krene u obližnju osnovnu školu.
Deci je određena i ruta kojom će ići do škole. Uglavnom idu u grupama, a stariji đaci dolaze po mlađe (prvake), dok se mlađi ne naviknu na prelazak ulice i ne nauče dobro put. Stariji đaci u početku pomažu prvačićima i na časovima. Najviše sam se iznenadila što u osnovnoj školi nema ocenjivanja (navodno Japanci smatraju da ne treba da se pravi neproduktivna razlika na taj način), tako da na kraju semestra deca dobijaju samo opisne ocene, poput “trudio se”, “radio redovno domaće”, “pokazao interesovanje za određeni predmet” i slično. Na sličan način ,nema ni ponavljanja razreda,čak ako deca ne idu celu godinu u školu.
Iznenadila sam se da učitelji dolaze i u kućne posete da razgovaraju sa roditeljima (oko 15 minuta) i provere u kakvim uslovima deca žive. Ova praksa je, na žalost ili sreću, obustavljena zadnjih petnaestak godina jer se smatralo da previše zadire u privatnost učenika.
Majke su veome zauzete (može se reći da je to puno radno vreme) kada im deca krenu u školu, jer se već na prvom roditeljskom sastanku odrede zaduženja za koje se većina majki dobrovoljno prijavi. Tako sam i ja jedan period bila čak i novinarka, jer sam bila uključena u školske novine, dok su druge majke bile zauzete oko pripreme sportskog dana, raznoraznih priredbi, ali i svakodnevnog čitanja knjiga deci u školi.
Takođe, majke stoje i na raskrsnicama i pešačkim prelazima sa posebnim zastavicama kako bi se podigla bezbednost učenika u odlasku i povratku.
U osnovnim školama nema tetkica i redara. Deca sve rade sama, od čišćenja prašine i brisanja podova , kao i serviranja ručka, u čemu se nedeljno rotiraju po grupama.
Obavezno školovanje traje devet godina, pa deca posle osnovne škole idu u trogodišnju nižu srednju skolu.
Deca u osnovnoj školi, pored japanskih stilizovanih pisama hiragana i katakana (koja se sastoje od po 50 “slova”) uče i kineske ideograme. U prvih šest razreda plan je da se savlada 1006 ideograma, a po završetku devetogodišnjeg obaveznog školovanja znaju čak 2136 ideograma , što se smatra osnovnom pismenošću u Japanu. Od 2020 godine se broj ideograma u prvom osnovne povećao na 1026.
Obično se deci ne ostavlja mnogo slobodnog vremena i većina ide na dodatne aktivnosti kao što je plivanje, klavir, engleski, kaligrafiju ili u dodatne privatne škole, koje se zovu đuku. Obično su deca koja krenu u đuku od najranijeg uzrasta kasnije uspešnija u polaganju prijemnog ispita za kvalitetnu nižu srednju školu, pored koje opet, idu u novi đuku. Đuku je nešto kao pripremna škola za sledeći nivo, posebno se plaća, i donekle je garancija da će dete uspešno položiti ispit za taj sledeći nivo obrazovanja.
Tu ,takođe, majke igraju veliku ulogu i zovu ih “kjoiku mama” (obrazovne majke), jer se posvećuju deci tako što ih kolima dovode i odvode iz đuku,gde deca nose i večeru, jer do kasno ostaju da uče.
Neki se roditelji opredeljuju za škole koje već imaju i više škole ili svoje univerzitete ,kako bi se oslobodili stresa oko polaganja prijemnih ispita.
Posle niže srednje škole deca mogu da se upišu u višu srednju školu koja traje tri godine i nije više obavezna. U zavisnosti od proseka ocena odlučuje se u koju višu srednju mogu da konkurišu, jer su te više srednje škole rangirane tako da ima jako dobrih državnih škola ali i privatnih ,koje pripremaju decu za ulazak na neki od prestižnih univerziteta.
Za državnu školu imate pravo da polažete prijemni ispit samo jedanput i deci se obično daje i opcija neke privatne škole, u slučaju da ne polože prijemni. Zato, nastavnici obično, razgovaraju sa roditeljima (ponaosob sa svakim), savetuju ih i daju im opcije škola, u zavisnosti od proseka ocena.
Tu počinje vrlo surova konkurencija između dece, pa ću vam ovde ispričati jednu epizodu iz tog vremena. Bio je to jedan razgovor sa mamama dece koja su išla sa mojim sinom u školu, sa kojima sam se intenzivno družila i sa kojima se i danas nalazim jednom mjesečno, skoro 15 godina nakon što je moj sin završio srednju školu. Pitala sam ih u koju će školu ići njihovi sinovi i sve su rekle da ne znaju, dok sam ja otvoreno govorila o planovima mog sina. Kad sam došla kući, rekla sam iznenađeno svom sinu Iseju da njegova tri druga još ne znaju u koju će školu. On je odgovorio da sigurno znaju, ali da se o tome ne govori, ili bolje rečeno, da se to krije. Prvobitno sam bila zbunjena i nisam razumela zašto bi se to krilo. Onda sam kroz razgovor sa Isejem shvatila da kriju, jer će ih biti sramota ako ne uspeju da polože prijemni u školi u koju žele da idu, ali i zbog rivaliteta.
Svi upisi i završavanje škole su popraćeni svečanim ceremonijama, na kojima se deca i nastavnici opraštaju,obično uz veliku količinu suza!
Zaboravila sam da kažem da školska godina počinje u aprilu. Smatra se da je to zbog cvetanja trešnji, što se posebno obeležava u školskim dvorištima koje obično imaju veliko, obilno i lepo trešnjino drvo!
“Veliki letnji raspust” traje samo oko mesec dana i deca imaju toliko domaće zadaće ,da svaki dan moraju da pišu i uče.
Karakteristično za sve škole,bilo da su državne ili privatne, je to da se svi đaci i nastavnici izuvaju u hodniku i imaju specijalne patike (uvabaki) koje ostavljaju u školi. Čak i roditelji koji dolaze na roditeljski sastanak ili posetu nastavi , moraju da donesu svoje patike.
Posle više srednje škole, deca se upisuju na fakultete, kojih u Japanu ima 781, od kojih je 80% privatnih. Neki privatni fakulteti su vrlo prestižni, dok su neki veoma nisko rangirani, ali opet znače više nego da fakultet nemate. Prijemni ispiti za fakultete se plaćaju(od 400-500 evra) i deca obično polažu prijemni na tri,četiri univerziteta.
Japanska elita upisuje ili prestižne privatne (poput Waseda ili Keio univerziteta) ili prestižne državne fakultete, za koje je teško položiti prijemni, jer je konkurencija ogromna. Moj sin je želeo da studira fizičku kulturu na prestižnom japanskom univerzitetu (privatnom), na koji idu većina poznatih japanskih sportista (neki su osvajali medalje na Olimpijadama) i upisuju se bez polaganja prijemnog.
Kako fizičko vaspitanje koje deca imaju u srednjoj školi nije dovoljno da bi se položio prijemni ispit, on je morao da ide godinu dana u pripremnu školu (đuku), koja je pripremala studente za prijemni ispit samo za taj fakultet.
Svakog dana je pohađao nastavu od 9-17. Pre podne su radili na fizičkoj spremnosti i veštinama, a posle podne učili predmete poput japanskog i engleskog. Prijemni se polagao dva dana i sastojao iz dva dela: fizičkog dela i pismenog dela, koji se odnosi na opšte znanje. Fizički deo se sastojao iz tri dela: trčanje (na 100 ili 1000m, gde se očekuje određeni vremenski rezultat ), jedan sport sa loptom (bira se izmedju fudbala, košarke i odbojke) i gimnastika na strunjači . Od japanske dece se mnogo očekuje (jer se mnogo i ulaže), pa deca zbog toga osećaju veliki društveni pritisak, jer su svesni da im naziv fakulteta odlučuje sudbinu.
Dovoljno je da upišete Tokijski univerzitet (državni) ili Keio (privatni) koji su rangirani pod brojem 1, pa da imate siguran posao u dobroj firmi. Postotak studenata koji završe fakultet u roku je vrlo visok. Često se kaže da ste već diplomirli kada položite prijemni. Moji studenti srpskog jezika, koji rade u japanskom Ministarstvu vanjskih poslova, smatraju se elitom, jer su završili dobro rangirani fakultet, iako se nisu posebno školovali za diplomate ili žurnaliste. Na neki način, oni se zapošljavaju kao “tabula rasa”, po kojima će firma ispitati ono što ona želi. Diploma fakulteta je garancija da oni imaju sposobnosti da budu dobri radnici. Kad sam pitala svoju učenicu kako da to razumem, ona mi je rekla da oni posao koji će raditi uče tek kasnije, kad se zaposle. A najčešće počinju sa najnižim poslovima i obilaze više odelenja firme kako bi upoznali sve delatnosti preduzeća, pa se onda odluči koje odelenje je najbolje za njih.
Inače, cena fakulteta za mog sina je bila oko 10 000 evra godišnje, plus mnogi dodatni troškovi koji su se posebno plaćali kao skijanje, ronjenje, i slični sportovi, gde studenti mogu steći zvanje instruktora tog sporta. Pripremna škola za fakultet je bila takodje oko 10 000 evra godišnje. Studenti mogu da dobiju kredit od države za univerzitetsko obrazovanje i onda oni, kad se zaposle, vraćaju taj dug (slično kao u Americi, samo su školarine ipak mnogo manje nego na američkim univerzitetima gde studenti često ne mogu otplatiti dug do kraja života).