Poreklo sumoa je, kaže legenda, u borbi bogova koji su se zvali Takemikazući i Takeminakata, koji su predstavljali dva klana Jamato i Izumo. Bogovi su bili džinovskog rasta, a pobedio je predstavnik klana Jamato Takemikazući.

Sumo postoji skoro dve hiljade godina, a prve borbe odigravale su se u svetilištima stare vere šinto. U osmom veku sumo je uveden u spisak dvorskih ceremonija, a od dvanaestog veka ratnička klasa samuraja obratila je posebnu pažnju na razvoj sumoa.

Od početka 17. veka organizuju se redovna takmičenja. Ring ( dohjo ) je sačinjen od masne gline, visok 70 cm, a strane mu ukoso blago padaju ka podu. Ring je u obliku kvadrata čija je stranica 5,5 metara. U njemu je snopovima uvijene slame obeležen krug prečnika 4,5 metra.

Borci imaju najmanje 120 kilograma, bore se bez kategorija, a težina nije ograničena. Bore se bez odeće, samo sa pojasom oko bedara. Glavni cilj je izbaciti protivnika iz ringa, ili ga naterati da bilo kojim delom tela osim tabana dotakne pod.

Godišnje se organizuje šest turnira, koji traju po dve nedelje, tri puta u Tokiju, a po jedanput u Nagoji, Osaki i Fukuoki. Posle svake borbe borci gube poziciju ili se penju u rangu. Samo jokozuna ( veliki šampion ) nikada ne menja rang, nego napušta borenje posle uzastopnih neuspeha. Zvanično postoji 70 tehnika u sumou, a 48 njih se smatra “klasičnim”. U sumou je poslednjih godina sve više stranaca.