Borilačke veštine Japanci jednom rečju su nazivali buđucu ili bugei, a noviji naziv je budo. Nekada je postojao i izraz bugei đuhappan, što znači osamnaest borilačkih veština: kjudo ( streličarstvo ), jahanje, sođucu ( borba kopljem ), mačevanje, plivanje, iai ( izvlačenje mača ), borba kratkim mačem, borba srednjevekovnom palicom koja podseća na pendrek ( đitte ili đutte ), bacanje šurikena, zabadanje igala, borba dugim kopljem – halebardom ( naginata ), streljaštvo puškom, penjanje uz konopac, javara ( borbe slične džudou ), ninđucu ( prikradanje, uhođenje i borba na način ninđi ), borba štapom, mođiri ( borba štapom sa kukama ), kusarigama ( srp sa buzdovanom vezanim lancem ). Karate nije bio u spisku ovih veština, jer je njegovo poreklo sa ostrva Okinava, koje je tek kasnije pripojeno Japanu. Od 17. veka obavezne borilačke veštine samuraja su bile: mačevanje, borba kopljem, streličarstvo, jahanje, đuđucu ( džiu džicu ), streljaštvo iz puške i strategija.

Sumo – Poreklo sumoa je, kaže legenda, u borbi bogova koji su se zvali Takemikazući i Takeminakata, koji su predstavljali dva klana Jamato i Izumo. Bogovi su bili džinovskog rasta, a pobedio je predstavnik klana Jamato Takemikazući. Sumo postoji skoro dve hiljade godina, a prve borbe odigravale su se u svetilištima stare vere šinto. U osmom veku sumo je uveden u spisak dvorskih ceremonija, a od dvanaestog veka ratnička klasa samuraja obratila je posebnu pažnju na razvoj sumoa. Od početka 17. veka organizuju se redovna takmičenja. Ring ( dohjo ) je sačinjen od masne gline, visok 70 cm, a strane mu ukoso blago padaju ka podu. Ring je u obliku kvadrata čija je stranica 5,5 metara. U njemu je snopovima uvijene slame obeležen krug prečnika 4,5 metra. Borci imaju najmanje 120 kilograma, bore se bez kategorija, a težina nije ograničena. Bore se bez odeće, samo sa pojasom oko bedara. Glavni cilj je izbaciti protivnika iz ringa, ili ga naterati da bilo kojim delom tela osim tabana dotakne pod. Godišnje se organizuje šest turnira, koji traju po dve nedelje, tri puta u Tokiju, a po jedanput u Nagoji, Osaki i Fukuoki. Posle svake borbe borci gube poziciju ili se uspinju u rangu. Samo jokozuna ( veliki šampion ) nikada ne menja rang, nego napušta borenje posle uzastopnih neuspeha. Zvanično postoji 70 tehnika u sumou, a 48 njih se smatra “klasičnim”. U sumou je poslednjih godina sve više stranaca.

Đuđicu ili đuđucu ( van Japana nazvan džiu džicu ) – Začet je iz dvorskih borbi ( sećie zumo ) u 8.veku, a vremenom se razvio u veštinu samoodbrane i borbi bez oružja. Od 16. i 17. veka tadašnji organi reda počeli su da tehnike đuđucua koriste i za hapšenje i smirivanje zatvorenika.

Đudo ( džudo ) – Đu znači mekota, a do put ili veština. Nastao je od đuđucua, sa ukidanjem samurajske klase, u drugoj polovini 19. veka. Đigoro Kano ( 1860-1938 ) je 1882. godine osnovao školu za đudo Kodokan, u hramu Eišoođi u Tokiju. U džudou se mentalni stav i čistoća tehnike stavljaju iznad fizičke snage. Kano je od đudoa stvorio sport, sa čvrstim pravilima, tehnikama i rangovima boraca. Borbe se odvijaju na prostoru 9,1 m sa 9,1 m ( 50 tatamija ), a tehnike se dele na bacanja ( nagevaza ) i zahvate ( katamevaza ). Postoji i atemivaza, napadi na vitalne tačke na telu protivnika, ali se oni ne koriste tokom sportskih borbi, već samo tokom treninga. Borci su obučeni u đudogi bele boje ( pantalone od platna, kaputić vezan pojasem boje koje određuje klasu ili rang – van Japana se naziva kimono ) – od nedavno na takmičenjima se nose đudogi i plave boje. Beli pojas nose borci od 4. do 5. klase ( kju ), braon borci od 1. do 3. klase ( kju ), crni od 1. do 5. stepena ( dan ), crvena i bela traka na pojasu borci od 6. do 8. ranga ( dan ), a crveni pojas borci viši od devetog ranga ( dan ). Đudo je postao olimpijski sport na Olimpijskim igrama u Tokiju 1964. godine.

Kendo – Ken znači mač, pa je kendo “put mača”. U kendou se upotrebljava šinai – mač od bambusa, umesto čeličnog. Šinai je sačinjen od četiri tanke bambusove trake, sa zatupljenim vrhom. Kendo se razvio iz tradicionalnog mačevanja samuraja, koje se do perioda Šjova ( vladavina cara Hirohitoa – od 1926 ) , zvalo kenđucu ili gekken. Borci u kendou imaju štitnike: men ( glava i ramena ), mendare ( vrat i ramena ), cukidare ( grlo ), kote ( šake i podlaktice ), do ( grudi ) i tare ( kukovi ). Borci oblače i crnu hakamu, široke pantalone slične suknji. Borbe se odigravaju na prostoru 9 – 11 m., traju 5 minuta, za postignuta 3 poena. Pobednik je onaj ko prvi osvoji 2 poena, ostvarivši udarac ili ubod, koji bi pravim mačem bio fatalan po protivnika.

Iaido – je oblik mačevanja, ali bez protivnika. Sastoji se iz kata, u kojima je utvrđen redosled pokreta i predstavlja određenu imaginarnu situaciju borbe mačem. To je nekoliko vekova stara forma, koja se danas praktikuje uglavnom kao metod usavršavanja unutrašnjeg bića.

Kjudo – Japanska veština gađanja strelom – streličarstvo. Bukvalno znači “Put strele”. Do 19. veka se zvao kjuđucu. Pod kineskim uticajem od 6. veka u Japanu se razdvajaju vojničko i civilno streličarstvo. Vojnici su često gađali u trku sa konja, a civili iz stojećeg stava. Vremenom razvila se forma i ceremonijalnost u streličarstvu, koji su, pod uticajem Zen budizma, vezivani sa duhovnošću. Tokom vekova razvile su se tehnike u streličarstvu, stilovi i škole. Najpoznatije škole savremenog kjudoa su Ogasavara, Heki i Honda. Savez amaterskog streličarstva u Japanu je osnovan 1949. godine i oko 1990. je imao preko 300 hiljada članova. Dužina luka je 2m i 21 cm, udaljenost mete je 28 m, a prečnik mete 36 cm ( meta sa koncentričnim crnim i belim krugovima – kasumimato ). Postoji i hošimato, bela meta sa crnim krugom u sredini, prečnika 12 cm. Meta je postavljena na visini od 97 – 130 cm od zemlje. Postoje i mete sa 100 cm u prečniku, koje se postavljaju na udaljenosti od 60 m. Na takmičenju pobeđuje osvajač najviše poena, ali se ocenjuje i forma stava i izbacivanja strele.

Aikido – “Put usaglašavanja kija ( ki – životna energija )”, nastao je iz đuđucua. To je jedina borilačka veština sa izrazito defanzivnim karakterom i bez mogućnosti takmičenja, a u sadašnjoj formi nastala je relativno kasno, oko 1920. godine. Razvio ju je majstor borenja Morihei Uešiba ( 1883-1969 ). Neki podaci, međutim, govore da aikido ( aikiđucu ) postoji još od ranog Srednjeg veka i da ga je šogunska porodica Minamoto prenela samurajskom klanu Aizu. Unutar klana Aizu aikiđucu je kao tajna veština prenošena samo odabranim članovima koji su imali visoke prihode, pa tako i visok samurajski rang. Morihei Uešiba je bio učenik Sokakua Takede, koji je poticao iz klana Aizu, pa tako nije slučajno da je on stvorio moderni aikido. U aikidou postoje tehnike bacanja ( nage ), blokiranja ( kime ), kontrolisanja ( katame ) i pribijanja ( osae ).

Karate ( Karatedo ) – Karate je borilačka veština potekla sa ostrva Okinave, nekada Kraljevina Rjukju. Karate je nastao pod uticajem kineske veštine borenja Kung fu, zvao se prvo Tode, a kasnije dobio sadašnji naziv koji znači Put prazne ruke. Razvio se kao veština borenja u vreme kada je običnom narodu bilo zabranjeno da nosi oružje, pa su korišćene samo ruke i noge. U Japanu karate se podelio na četiri osnovne škole i mnogo pravaca, postao je olimpijski sport i, uz džudo, najpopularniji japanski sport u inostranstvu. U karateu postoje takmičenja u demonstriranju koreografske serije defanzivnih i ofanzivnih tehnika ( kata ) i direktne borbe, tokom kojih u roku od 3 minuta treba osvojiti 3 poena.

Bejzbol – Jakju – na japanskom. Najpopularniji sport u Japanu, koji deca igraju od malih nogu, a gleda čitava nacija. Sportski blokovi vesti uvek počinju vestima o bejzbolu, pa se to dešavalo čak i za vreme Svetskog prvenstva u fudbalu 2002., kada je Japan bio jedan od domaćina. Prvi su u Japanu ovaj sport zaigrali učenici škole “Kaisei” 1873. godine, a prvi bejzbol klub “Atletik” osnovan je 1878. godine. Prvi profesionalni bejzbol klub osnovan je 1934. godine, ali prava popularnost bejzbola počinje posle Drugog svetskog rata. Klubovi su podeljeni u Centralnu ligu i Pacifičku ligu, u okviru kojih se takmičenja odigravaju od aprila do oktobra, posle čega počinju takmičenja takozvane Japanske serije, za najbolji tim u Japanu. Karakteristično je da se u Japanu veoma ceni i srednjoškolski bejzbol, jer se iz njega vrbuju igrači za profesionalne timove, tako da takmičenja srednjoškolaca privlače milione posetilaca, a utakmice satima prenosi nacionalna televizija. Pored profesionalnih, u Japanu su jake i amaterske lige bejzbola. Najbolji igrači bejzbola imaju tretman nacionalnih junaka, a sve je više japanskih bejzbol igrača koji postižu izvanredne uspehe u SAD.

Golf – Sport koji je u Japanu doživeo pravi bum šezdesetih godina 20. veka. Jedan od razloga za to što su generacije iznad četrdesete tražile sport kojim su mogle da se bave, ali istovremeno popularnost golfa došla je kao rezultat ekonomskog uspona Japana. Golf se često koristi za jačanje poslovnih kontakata, ali i kao dokaz uspona na društvenoj lestvici. Neki podaci govore da bar 30 posto japanskih službenika sa punih 40 godina ima člansku kartu nekog golf kluba, a 80 posto njih ima komplet štapova za golf. Najveći broj Japanaca nikada i ne izađe na pravi teren za golf, već samo vežba udarce na terenima za vežbanje kojih ima na desetine hiljada u svim većim gradovima. U Japanu je 2000. godine bilo 4090 profesionalnih igrača golfa, od kojih su 3471 muškarci, a 619 žene.

Fudbal – Japanski fudbalski savez osnovan je 1921. godine, a postao je član FIFA-e 1929., ali je fudbal u Japanu bio trećerazredni sport do osamdesetih godina. Preokret je nastao kada je kompanija Tojota odlučila da sponzoriše nezvanično svetsko prvenstvo u fudbalu između najboljeg evropskog i južnoameričkog tima – poznat kao Kup Tojota. Osvajač ovog kupa 1991. godine bila je i beogradska Crvena Zvezda. Veliki broj stranih igrača i trenera došao je u Japan, što je znatno doprinelo rastu kvaliteta japanskog fudbala. Među najpoznatijim strancima bio je Dragan Stojković Piksi, koji je oko 9 godina proveo u klubu “Nagoja Granpas” i postao jedan od najpopularnijih igrača u Japanu svih vremena, a kasnije i uspešni trener. Od 1993. godine u Japanu postoji profesionalna fudbalska liga, nazvana “Džej liga”, a od 1999. profesionalni klubovi su podeljeni na dve grupe: 1. sa 16 timova i 2. sa 11 timova. Sve je više japanskih fudbalera koji igraju u evropskim i južnoameričkim klubovima, a najpoznatiji je bio Hidetoši Nakata, koji je najviše vremena proveo u Italiji. Japan je zajedno sa Južnom Korejom 2002. godine bio domaćin Svetskog prvenstva u fudbalu. Selektor japanske fudbalske reprezentacije u vreme pisanja jedne verzije ovog teksta bio je izuzetno popularni Ivica Osim.

-Tekstovi o japanskim sportovima uzeti su iz knjige JAPAN ZA POČETNIKE.