Piše: Ostoja Vojinović
Da se razumemo, o ovom delu grada Tokija je napisano više tekstova nego što je broj korisnika metroa svakog jutra u japanskoj prestonici. I svi su, nažalost, uniformisani poput tipičnog činovnika koji drema u prevozu. E, pa, pravo je vreme da razbijemo tu vazu!. Jer Asakusa nije samo čuveni hram, niti famozna ulica sa štandovima (gde je nažalost roba sve više kineska), a pogotovo ne gomila hotela i restorana nabijenih u par kocki za lenje turiste.
Asakusa je kraj koji će, ako samo malo jače zagrebete po kovčegu, krenuti da izbacuje svakakva iznenađenja. I da vas oduševi čak i u gluvo doba noći, kada nikoga nema na njenim trotoarima. A onda i zagolica svojim tajnama u nekom skrivenom hladu u najvrelijem delu dana! Hajde da ne odlažemo dalje i krenimo od sredine.
Zašto od sredine, ili, preciznije, od modernog doba? Zato što ste o počecima Asakuse, ribarskom seocetu i bogovima već čitali mnogo puta, zato letimo ka počecima njenog iskoraka u moderno vreme, onome što je manje poznato vama čitaocima.
Početak moderne Asakuse vezujemo, ironično, za kraj doba šogunata ( vladavine šoguna). Prve pukotine su sve vidljivije i spor ali neumitan proces raspada 250 godina građenja jednog sistema vrednosti je bio pred vratima. Pokušavajući da spase šoguna, režim je doneo čitav program mera i pravila, nama poznatim kao Reforme Tenpō (天保の改革, tenpō no kaikaku), a koje su oblikovale i današnju Asakusu. Između 1841-1843, novi zakoni i pravila određuju mnoge aspekte života, vojska, poljoprivreda, ekonomija, kultura , sve ono što je pokretalo Japan je upalo u vrtlog korupcije i haosa i moralo se nešto preduzeti.
Između mnogih meta i umetnost je došla na tapet. Nikada nećemo saznati da li je Asakusa izabrana kako bi vlast kontrolisala i tu granu, pa je rešila da sva pozorišta i slične zabave smesti u jedan deo grada, ali činjenica je da je od tog perioda svako ko je želeo da svojim očima vidi Kabuki ili Ningjo Đoruri ( Ningyo Joruri – lutkarsko pozorište ) morao da pređe na drugu stranu reke Sumida.
Dolaskom Restauracije Meiđi (1868-1912) broj teatara i drugih mesta za opuštanje i razonodu eksplodira pa se tako u ovom kraju pojavljuje i prvi bioskop, a sa njim i zvanično ovaj distrikt dobija naziv Asakusa Rokku – nezvaničnu titulu najzabavnijeg mesta u Japanu. Nemojmo pomisliti da je ovde vladala samo jeftina zabava, trgovci su se takođe brzo snašli uz ovaj komad obale uz reku, tako da je već u poslednjoj deceniji 19. veka sagrađen možda i najčuveniji simbol ne samo Asakuse već i Tokija, prvi neboder Japana. Čuveni Rjounkaku ( Ryōunkaku ) poznat među narodom i kao Asakusa Đunikai ( Jūnikai ). A zašto je toliko upamćen? Pa, jer iako je sagrađen pre skoro 150 godina svaki današnji posetilac Tokija bi se snašao u njemu bez problema. On je i bukvalno “deda” svakog modernog tržnog centra na ostrvu! U tom čudu od tehnike imali ste radnje sa uvoznom robom iz Kine i Evrope, prostor za izložbe i naravno vidikovac za posetioce. Sve ono što i danas krasi takav objekat. Nažalost i tada je postojala ružna strana visokih građevina, zbog samoubistava su morali postave gvozdena okna po vidikovcu. Stvarno je fascinantno da sam tokom svih ovih godina nevažno od lokacije, bilo da su u pitanju vodopadi u prefekturi Toćigi (Tochigi), vidikovac na ostrvu Enošima (Enoshima) ili televizijski toranj u Nagoji, uvek čuo istu priču. Ali i to je Japan i ona druga strana koju će drugi bolje objasniti. Pored ostalog bio je jedinstven i po prvom liftu na struju u Japanu, jednom rečju čudo tehnike koje je nažalost nestalo bez traga u čuvenom zemljotresu 1923. I kada kažem nestao stvarno tako i mislim. Posle njegovog pada na tlo ostaci ruševina su stajali prkosno još koju godinu, ali nagla urbanizacija pa opet pretvaranje u prah tokom američkog bombardovanja u Drugom svetskom ratu, pa sledeći krug naglog razvoja, doveli su do toga da su zapanjeni gradski većnici početkom 80-ih zaključili da niko više ne zna gde je stajao simbol grada.
I tu počinje zanimljivi obrt,čak i za mene. Tokom svoje prve posete Japanu sam otkrio priču o tornju i noću sam umeo da izađem na terasu i zamišljam gde se krio između svih tih nebodera i pod kojim je parkom.
Samo dve godine kasnije, obilazeći u pola noći delove Asakuse, ( lična tradicija da posetim mesta koja sam prva upoznao u Japanu ) zapanjen sam blenuo kako se na samo 5 metara od moje nekadašnje terase nalazi zaštićen staklom minijaturni muzej posvećen ostacima tornja. Nekim čudom, tokom kopanja temelja jednog od novih hotela, radnici su naišli na koncentrični oblik od cigala neke masovne građevine, i nije bilo sumnje da je to bio omiljeni toranj čitavog kraja.
Sada tamo možete videti već ozbiljne grupice lokalaca i turista koji sa pažnjom posećuju i slikaju mini toranj u muzeju.
Nažalost, posle zemljotresa, Asakusa je dotučena i bombardovanjem, pogotovo u martu završne godine rata, kada je ceo kraj pretvoren i bukvalno u ruševine. Srećom, obnova je krenula vrlo brzo pa je već 1947, pretvaranjem Tokija u metropolis, ujedinjen sa susednim delovima pod imenom Taito. Ali je to dovelo i do polakog sloma i završnog udarca za teatre koji su zatvarani jedan za drugim tokom 6. i 7. decenije prošloga veka. Rodile su se nove vrste zabava, pa je malo poznat podatak među nama da je i čuveni glumac, kasnije I režiser, Kitano Takeši ( Takeshi) započeo karijeru baš u malenim sobama Asakuse, zasmejavajući narod. Pre par godina je snimljen i film nazvan “Asakusa kid”’ posvećen početcima moderne komedije i pobedom nad njom uz pomoć televizije. Televizija je zatvorila i mnoga kultna mesta u ovom kraju sa naglim razvojem Japana, ali su neka i preživela. I tako, sve do danasnjih dana, Asakusa se obnavlja i uvek nudi nešto novo i u početku čudno, ali vam brzo okupira pažnju i opet se iznova zaljubite u tih nekoliko blokova ovog mega grada.
Zato ćemo sada naglo preći posle opisa na par stvari koje možete uraditi u Asakusi a koje ne spadaju u “standardni paket” ponude.
Možda je za vreli avgustovski dan ( pošto sam ja jedna od onih budala koja i dalje nepogrešivo bira najvreliji period za posetu ostrvu) najbolje otići pod zemlju? Da, dobro ste čuli,pod zemlju.
Na nekih ne više od 100 metara od čuvenog kompleksa, u pravcu reke Sumida, nalazi se popularni tržni centar. Istovremeno i jedinstven jer je u njemu na trećem spratu i početna stanica linije metroa! Čelična struktura mosta koja nestaje u zgradi je sama po sebi čudo, ali nas zanima najstariji podzemni tržni centar koji je nastao sredinom prošlog veka. Imao je namenu da spoji ulicu načičkanu trgovcima sa metro stanicom i tome je i služio, ali vremenom je menjanjem trasa i novim rasporedom skrenut u stranu. Brzo su ga, međutim, zauzele male radnje, frizeri, trgovci švercovanom robom, majstori za elektronske spravice, jeftin alkohol, jednostavno postao je čudna mešavina. Cevi stare decenijama zakačene za vlažan zid,, voda koja konstantno kaplje sa plafona, nedostatak svežeg vazduha, dim i mirisi prepržene hrane, večiti polumrak, čak i vračare. Jednostavno pomislićete da bi tako izgledao postapokaliptični Tokio! Krajnje zanimljiv biser u centru Asakuse.
Druga manje poznata tajna za turiste je definitivno malena oaza mira,pogotovo u večernjim satima. Zeleni raj poznat lokalcima kao park Sumida. Iako mu samo ime ne zvuči posebno primamljivo, on ima tu magiju da je vrlo tih. I bukvalno je tu! Sve što treba je da od gore spomenutog tunela u budućnost pređete reku Sumida preko jednog od bezbroj mostova i skrenete desno. Videćete konture parka, ali pre svega nalećete na maleno obeležje sa kratkim osvrtom na istorijat. Sama priča u najkraćim crtama ide ovako. Tokom Perioda Edo, zbog blizine reke Sumida, ovaj prostor je bio klasičan magacin za rečne brodove, magacin je pretvoren u skladište artiljerijske municije. Ubrzo zatim Akitake Tokugava (Tokugawa), mlađi brat šoguna, je imao tu čast da 4 aprila 1875. godine ugosti i samoga cara. Pošto je igrom slučaja došlo i do cvetanja trešnje tokom posete, car je napisao i prigodnu pesmu koja je danas uklesana u kamen postavljen u parku. Izgleda da je i sam car voleo ovo mesto, jer su zabeležene još četiri njegove posete! Toliko o istoriji, a danas je to prelepa zelena površina sa jezerom ne samo popunjenim ribama već i sa više “pernatih” stvorova poput gusaka i pataka, a ako tome dodamo i mostiće i veštačka brdašca, koja zajedno sa stablima kriju pogled na urbanu okolinu, čine privid prave divljine. Možda sveukupnom osećaju pomažu i dva svetilišta ušuškana u parku, a kojima sam se uvek vraćao jer sem mene i grupice penzionera retko sam još nekoga sretao. A i sam sam počeo da biram da provodim vreme u takvim hramovima i svetilištima. Naravno, jedan deo parka je odvojen za drugačije aktivnosti, uključujući i jezero, u kome ljudi dolaze da se opuste pecajući. I ništa čudno za Tokio, još jedan lokalni muzej, ovoga puta posvećen ni manje ni više nego samoj reci. I verujte mi da ćete biti oduševljeni jer na čitava 3 sprata imate različite prikaze reke Sumida. Dok je prvi sprat posvećen njoj kroz vekove, na drugom već možete učiti o životu običnih ljudi koji su živeli pored nje, njihovo odevanje, festivali, kuće, bukvalno su se dotakli svega. Treći je nažalost onaj koji govori o strašnim razaranjima pored reke posle zemljotresa i bombardovanja, i jedini u kome nije dozvoljeno fotografisanje. Kada se sve sabere može se reći da je u vrelim avgustovskim noćima park bio spas za mene, a i za lokalce čije su kuće načičkane oko njega. Čemu donekle doprinosi i grupica tematskih restorana naslonjenih na kanal, koji i dalje od same Sumide vodi ka kvartovima sa nižim, ali vrlo luksuznim kućama. No, mi ćemo se opet vratiti na drugu stranu reke i uputiti se ka još jednom manje poznatim delu Asakuse, ali da bi tamo došli preći ćemo most, a svaki je zanimljiv, verujte mi. Najbliži za povratak su vam železnica kompanije Tobu (koja je najpoznatija po tome što vas vodi direktno do popularnog odredišta po imenu Nikko), kojem donji sprat pripada pešacima sa sjajnim staklenim podom, ili popularniji betonski most u obliku izduženih krakova, jer je na njemu snimljena početna scena srceparajućeg filma “ Moj ujak i ja” već gore spomenutog Kitana Takešija (Kitano Takeshi). Kad malo bolje razmislim, kroz čitavu njegovu karijeru se uvek iznova pojavljuje imenica Asakusa, kao da ga je dotakla i da mu je postala večna simpatija. Meni sigurno jeste.
Mada je bolje da se vratimo na originalnu temu i poslednju priču za danas. Idemo zato do svetog mesta, do hrama spominjanog u davna vremena, a da nije onaj o kome već svi sve znamo? E pa ovaj kraj ima i to! Na samome ćošku Asakuse, u delu koji se već naslanja na poznatiji Ueno, odmara se budistički hram, stari Macušijama Šjoden ( Matsuchiyama Shoden 待乳山聖天 ), i kada kažem stari, stvarno tako i mislim. Da bi vi to mogli da zamislite, moramo se vratiti baš daleko, u doba mitova i legendi koje su već dosta zamagljene pod teretom vekova. Priče kažu da je uz reku Sumida stajalo malo brdo Macućijama (Matsuchiyama) i da se na njemu pojavio zmaj te davne 595-e godine. Veruje se da je prvobitni hram tu od 601-e godine posle dugotrajnih suša koje su pogodile region, a koje su zaustavljene pojavom čuvara i zaštitnika, koga danas možete videti na ulazu u onaj poznatiji kompleks koga uspešno izbegavamo. Naravno, u to vreme pa sve do kraja perioda Edo, pogled sa brda na reku je bio veličanstven.Ne samo za hodočasnike i sveštenstvo, već i za mnoge pisce i slikare. A ima još jednu posebnu priču. Vezanu za običan daikon, koji je po meni,nešto najukusnije na svetu u svetu povrća. Imao sam tu sreću da moj prvi kontakt sa tom biljkom bude u jednom od luksuznijih restorana u gradu, poslužen od strane devojke u nošnji, koja mi je do tančina objašnjavala proces izrade, dok je ispred mene stajala činija mrvljenog leda sa milimetarski tanko isečenim daikonom. I bila je to najukusnija stvar tokom tog vrelog dana. Ali da zanemarimo moje fascinacije nečim što je drugima najnormalnija stvar. Daikon vam je za one koji ga ne poznaju obična vrsta rotkve,ništa posebno za mnoge, ali na ovom mestu je drugačije. Vidite,u ovom hramu ćete prineti daikon kao ponudu zaštitniku hrama. Iskreno,meni kome sam navikao na bućkanje novcića,ili strpljivo čekanje pečata u knjižici, ovo je bila novina. Naravno,kao i za sve ostalo i za ovo sam uskoro dobio objašnjenje. Ovde vlada duboko uverenje da daikon u sebi nosi sav bes, mržnju, predstavlja vaše snove zarobljene duboko u neznanju, jednostavno sve loše, i ono će nestati njegovim prinošenjem kao znaku zahvalnosti čuvaru hrama. Napustićete hram mentalno i fizički jači, a vaš život u zajednici će opet postići harmoniju. Postoji čak i duži i moćniji proces koji uključuje 7 dana ritualnog “kupanja” u ulju i dobijanje specijalnog talismana, ali sam ja na svoje očajanje za 5 već dana hitao ka plažama Kamakure. Pored ostalog tu je i predivna mala bašta koja istina ima radno vreme i nije otvorena noću, ali preko dana je divan beg iz betonske dzungle. Ako sve to već nije dovoljno neobično u ćošku hrama ćete naići i na najkraću jednošinsku liniju u Japanu, koja vodi preko pešačkog prelaza ne dužeg od 10 metara. Bože, koliko volim te detalje u ovoj dalekoj zemlji!
I tako,sa ovim kratko opisom Asakuse nekada, kao i sa manje poznatim lokacijama na istoj završavamo i ovu posetu Tokiju. Samo na kratko, dok opet ne začeprkamo po njegovim ulicama.