Đunićiro Tanizaki (1886-1965) je jedan je od najznačajnijih japanskih prozaista moderne epohe i jedan od retkih pisaca, koji je još u ranoj mladosti bio prihvaćen i od zahvalne japanske književne publike, ali i od kritičara i kolega pisaca. Vrlo rano, kada još nije bio dostigao šezdesetu, počeo je da bude smatran živim klasikom i postao je jedan od najprevođenijih japanskih pisaca posle Drugog svetskog rata. Bio je dugogodišnji kandidat za Nobelovu nagradu za književnost, koju je 1968, tri godine posle njegove smrti, dobio trinaest godina mlađi od njega pisac Jasunari Kavabata.
Rođen je 1886. godine u bogatoj trgovačkoj porodici, ali je, pošto je porodica osiromašila, umesto da nasledi oca, upisao književnost na Carskom univerzitetu u Tokiju. Književnu karijeru započeo je 1909. godine objavljivanjem pozorišne jednočinke, štampane u književnom časopisu „Nova misao“, ali je javnost saznala više o njemu tek iduće 1910. godine, kada je objavio svoju prvu kratku priču „Majstor tetoviranja“, u kojoj tetovirana žena dobija demonsku snagu da uništi čoveka koji je na njenim leđima istetovirao ogromnog pauka. Junakinje njegovih proznih dela često su bile fatalne žene, koje su lepotu koristile da bi porazile muškarce.
Oženio se 1915. godine, taj brak nije bio srećan, a završio se tako što je Tanizaki bukvalno naveo svoju ženu Ćijoko da stupi u ljubavnu vezu sa njegovim prijateljem poznatim piscem Haruom Satoom. Tematika kasnijeg romana „Ključ“ kao da je delom uzeta iz ove Tanizakijeve životne priče. Naslov romana „Ključ“ obratnim putem izaziva asocijacije na nerazmrsivost i tragičnu (i tragikomičnu) neumitnost sudbine glavnog junaka. Tanizaki je već tada postao jedan od najuvažavanijih savremenih pisaca i sa Kafuom Nagaijem je bio vođa takozvane neoromantičarske škole.
U početku, Tanizaki je bio pod uticajem Zapada, ali, kada je 1. septembra 1923. godine katastrofalni zemljotres potpuno uništio prestonicu Tokio, preselio se u staru prestonicu Kjoto, u kojoj je ne samo bilo starih hramova i palata građenih tu vekovima, nego je i u načinu života bio sačuvan duh starog Japana. Kao probuđen iz ružnog sna, pisac pravi potpuni obrt u svojim interesovanjima i naklonostima i postaje zaljubljenik u estetiku drevnog Japana, u njegove vekovne vrednosti i u lepotu stare japanske književnosti i umetnosti.
Otada Đunićiro Tanizaki ne samo da piše na teme iz bliže ili dalje istorije, nego je preveo-priredio sa starog japanskog na moderan jezik prvi japanski ( i verovatno prvi svetski ) roman „Povest o princu Genđiju“ ( Genđi monogatari ) i time omogućio novu popularnost ovog dela, pisanog na kraju 10. ili početkom 11. veka. Može se reći da je Đunićiro Tanizaki presudno uticao na japanske autore da masovno počnu da se bave temama iz bogate japanske istorije.
Pred Drugi svetski rat počeo je da piše svoje najznačajnije i najpoznatije delo „Sasame juki“ ( Sneg sitan kao susam ), poznato u inostranstvu pod naslovom „Sestre Makioka“, pod kojim je objavljen i kod nas („Prosveta“) u kome piše o životu starih trgovačkih porodica i njihovih sudbina.
Isto onako kao što je glavni junak romana sa savremenom tematikom „Ključ“ zaljubljen u fizičku lepotu svoje žene, slepi maser-svirač u kratkom romanu sa temom iz prošlosti „Slepčeva priča“ – 1931. godine – ( takođe je preveden kod nas ) opsednut je svojom gospodaricom Oići, koju prati kroz nedaće života u zaraćenom srednjevekovnom Japanu. „Most snova“, ispovest mladića opsednutog lepotom majke i maćehe, napisao je 1959. godine.
Ženska lepota otelovljuje lepotu života, a Đunićiro Tanizaki je toj životnoj lepoti ispevao najlepšu odu kroz svoja dela, koja je neprekidno pisao do smrti 1965. godine, u sedamdeset devetoj godini. Za života dobio je sva najveća japanska književna priznanja, državni „Orden za kulturu“ i postao počasni član Američke akademije umetnosti i književnosti, kao prvi japanski pisac koji je doživeo tu počast.
Đunićiro Tanizaki se kratko, ali uspešno, bavio i filmom. Počeo je sa pisanjem scenarija za neme filmove koje je snimao studio „Taikacu“, a 1922. i 1923. godine napisao je scenarija za dva zvučna filma „Klub amatera“ i „Zmijska požuda“, od kojih je ovaj drugi kasnije poslužio kao inspiracija režiseru Kenđiju Mizogućiju za filmsko remek-delo „Ugecu monogatari“ ( kod nas prevedeno kao „Legenda o Ugetsu“ ).
