Piše: Ostoja Vojinović

“A ne ne, svi vi belci  pogrešno koristite te maramice. Prvo jednom od njih dobro obrišeš noge, sačekaš da se prosuše, a onda staviš sveže i brzo navučeš čarapu! To je spas za ovu vrućinu.”

I dok sam ja bio zabezeknut  (koliko i vi sigurno jer ovako počinjem priču o parkovima Nagoje) starijim gospodinom i njegovim savetom, moja prva reakcija je srećom da poslušam ideju (jer  lokalac uvek zna šta priča) i ponovim postupak koji sam skapirao zahvaljujući  njegovim gestikulacijama i ponekom japanskom rečju. I gle čuda, matori lisac je bio u pravu i samo par minuta kasnije mojim telom se razlilo neko olakšanje i prijatna hladnoća, konačno sam na toj klupi gledao smiren oko sebe.

A imao sam šta i videti, uspešno sam se kroz centar grada dovukao do mesta koje sam tražio, čuveni zeleni pojas, blago Nagoje, zamak sa svojim prirodnim okruženjem koji je ustvari prava džungla, kao i susedni  javni park. A do njega,  srećom, nije teško doći jer manje više od samoga tornja u centru vas bukvalno vodi dugačka zelena transverzala između puteva, načičkana sa obe strane, što je i normalno za Japan,  nalickanim brendiranim kafiterijama, ili štandovima sa začinjenom i oštrog mirisa brzopoteznom hranom.

Ako se uspešno provučete kroz taj tunel dovućićete se do širokih bulevara i nekakvih masivnijih i starijih zgrada, ali koje i dalje stoje sakrivene iza ogromnih stabala čije krošnje natkrivaju i same bulevare, pa ih u ovom avgustovskom danu i dalje čine prijatnim. A zgrade su itekako važne, tu je glavna pošta, uprava grada, univerzitet , gradski muzej, gradske službe. A opet tišina i dalje kao da je u pitanju vreme daleko posle ponoći.

E tu nastaje dilema, opisati zamak Nagoje o čemu postoji više tekstova nego što se popije zelenog čaja u Tokiju tokom vrelog avgusta, ili skrenuti sasvim malo od njega, preciznije levo od centralnog ulaza. Park koji se samo delimično oslanja na zamak, tačnije njegov rov ispunjen vodom ali koji je sopstveni lavirint ogromne reke (za jedan park naravno), omanjih jezera i malenih potočića  povezala gomilom mostića od kojih je svaki sasvim drugačije remek delo, od tradicionalnih, preko modernih do klasičnih drvenih.

A o bogatstvu ribama da ne govorimo, pogotovo  što nema već pomalo dosadnih  šarana ( koi na japanskom ) već pravih stvorova reka. I  još gomila pataka i gusaka i kojekakvih pernatih i krilatih stvorova koja ja ipak ne umem da imenujem. Naravno tu su i nezaobilazne mačke. I nešto što sam prvi put video, proplanak na kojem je devojka u školskoj uniformi hvatala leptire mrežom! I dok sam već bio zadivljen samom scenom kao iz nekog omiljenog animea,  prateći je preko potočića koji je imao kamenu stazicu, naleteh na polja lala i usred njih ogromnu drvenu  vetrenjaču!

Tu sam već bio ubeđen da me je moja ljubav ka Japanu dovela do sloma i da sam umislio da je ceo svet oko mene animiran, ali scena ima sasvim normalnu priču.

Na samome početku prošloga veka, kada se Japan sve više okretao svetu,  ovu vetrenjaču u stilu holandskih ravnica  je sagradio gradonačelnik Nagoje i jedini je  preživeli deo Parka prijateljstva dva naroda. Najbolji deo je što u samu vetrenjaču možete ući, videti  uživo celu mašineriju koja i dalje radi i  čak se popeti na sprat, gde imate prelep pogled na celu okolinu.

Onda sam primetio onu istu devojku koja je jurila leptire, kako užurbano grabi stvari i žuri na neki gradski prevoz, što je i meni bio signal da se lagano uputim  ka zelenilu samog centra grada.