Da li odrasli u Japanu postaju jednostavno nevidljivi, pita se jedan sajt koji se često bavi temama iz Japana. Odrasli kao da su nestali, a talas “slatkih mladih devojaka” koje se iz sve snage trude da budu u skladu sa talasom kulture kavai  かわいい ili 可愛い  ( slatko ), bukvalno davi sve druge generacije osim tinejdžera.

Ovaj kulturni fenomen nastao je 70-tih godina, kao rezultat buma crtanih filmova i stripova ( manga ) i likova kao što su “Helo Kiti” i drugi, koji su, osim pojave na ekranima televizora i u bioskopima, osvojile milione stranica stripova.

Skoro svaki takav lik odmah je postajao lutka za igru, lik na majicama, jaknama, drugim delovima odeće, torbicama, svim mogućim predmetima za upotrebu, a njihovo ponašanje, koje je isticalo dečiju “slatkoću” postajalo je model i za žive – devojčice I devojke ne samo u Japanu, nego širom sveta. Da bi bile “slatke” devojke su imitirale način hoda, pokrete tela, glasove likova, što je od likova stvaralo prave idole.

U svetu verovatno nije zabeležen sličan fenomen, osim  možda fenomena “Lolita”, nastalog u SAD i Zapadnoj Evropi posle pojave istoimenog romana Vladimira Nabokova ( američkog pisca ruskog porekla ) koji govori o opsednutosti vremešnog profesora seksualnom privlačnošću dvanaestogodišnjakinje.

Fenomen kavai u Japanu, međutim, iako je posle više od šest decenija od svog nastanka, zaslužio da ode u penziju, postaje sve uticajniji, toliko da devojke i mlade žene, koje bi da se podmlade, idu na operacije očnih kapaka, kako bi postigle da im oči deluju krupnije, oblače se napadno kao devojčice od samo desetak godina, hodaju na neobičan način i imitiraju piskave glasove likova iz mangi.

Japan je po tradiciji uvek znao da prihvati i istakne lepotu sredovečnih žena, pa i onih na pragu starosti, a one sada, kako izgleda, pod pritiskom trenda kavai, jednostavno postaju nevidljive za svoju okolinu, ako i same ne pokušaju da mu se približe.

Mnogi ljudi osećaju krizu u današnjem japanskom društvu, osećajući da „odrasli“ iz prošlosti potpuno nestaju. Oni se prisećaju da je pre nekoliko generacija u okolini bilo prisutno više “pravih odraslih”, dok se sada društvo, uključujući i njih same, oseća sve više infantilnije.

Kao da je izgubljeno shvatanje o tome šta znači biti odrastao. Danas preovlađuje mišljenje da starenje umanjuje vrednost osobe, posebno za žene, koje se često suočavaju sa negativnim komentarima o svom izgledu. Starenje se sve više posmatra u čisto negativnom svetlu.

Pod pritiskom takvog stanja u društvu odrasli možda sve više postaju sličniji deci, ali deca se takođe više ne ugledaju na njih. Ovi trendovi verovatno pojačavaju jedni druge: neki ne poštuju odrasle jer ih vide kao nedostojne, a kao odgovor, odrasli prestaju da se ponašaju na način koji zaslužuje poštovanje.

Problem u Japanu nije samo nestanak odraslih iz društva, već skoro da je izbledelo shvatanje o važnosti odraslog doba za društvenu stabilnost, kaže jedan komentator. Neki mogu dovesti u pitanje potrebu za odraslima, ali čak i sam ovakav način razmišljanja je problem. Slabljenje uverenja da „moramo postati odrasli“ i da su „društvu potrebni odrasli“ stvara ozbiljne izazove. Možda tek počinjemo da prepoznajemo vrednost odraslog doba od kako je ono počelo da “bledi” iz društva, piše komentator.

To je kao da jedete ramen ili kari i osetite da nešto nedostaje. Ne možete da identifikujete da li je u pitanju so, soja sos ili daši, ali je jasno da nešto nije u redu. Znate da nešto nije u redu, ali ne znate kako da to popravite. To je Japan danas – završava taj komentator.