Piše: Miljko Matijašević
Kada sam 2020. godine postao učitelj engeskog jezika na japanskom sajtu Native Camp, nisam ni
slutio na kakvo putovanje će me život povesti. Posle položenog Kembridž ispita, želeo sam da otplatim
petogodišnje ulaganje u časove engleskog, a šinotistička boginja sunca Amaterasu, koja je baš u tom
trenutku osvetljavala nebesa, namestila je da moje odredište bude Zemlja izlazećeg sunca.
I tako, počela su da se otvaraju vrata jednog, meni dalekog i nepoznatog sveta. Jedno novo sunce
izranjalo je iz Japana i obasjavalo moj život novim bojama. Ta strana i čudna kultura pojavila se
iznenada, iz mraka, i počela svakodnevno da obitava u mojoj sobi.
Na časove su mi dolazili učenici svih uzrasta i profila i kao deliće slagalice slagali mi jedinstvenu
priču o čudesnom Japanu. Govorili su mi o kulturi punoj poštovanja prema pojedincu i zajednici, o
disciplini, odgovornosti i preciznosti. Slušao sam o običaju posmatranja cvetanja trešnje, kada porodično
odu na izlet, obično pored neke reke uz čije obale se protežu drvoredi raskošno okićenih stabala. Pred
očima se prostire “Senbonzakura” – hiljade trešnjinih cvetova, prizor koji oživljava neku od slika
Kacušike Hokusaija, slikara iz perioda Edo. Jedan učenik me je pitao da li u mojoj zemlji imamo isti
običaj. Odgovorio sam mu da nemamo ali da ja u svom dvorištu imam mnogo drveća koje u proleće cveta
u različitim bojama i pravi nam lepu atmosferu svojim izgledom i mirisima, na šta je usledilo začuđujuće:
“Eeeee”.
Kažu da je čovek blizak sa onim s kim se smeje istim stvarima. Ja sam sa mojim učenicima za
ovih pet godina prošao kroz ceo spektar emocija. Bilo je tu i smeha i suza, pevali smo jedni drugima,
svirali, igrali. Ceo jedan neverovatan život se odvijao na tom virtuelnom poligonu. Presudni događaj
posle koga sam se fatalno zaljubio u Japan, odigrao se 2021. godine. Putovao sam na Zanzibar, a u toj
avanturi mi se priključila devojka koja je u to vreme redovno dolazila na moje časove. Mika iz Nagoje,
nežna i čista duša, oborila me je s nogu svojom dobrotom, skromnošću i jednostavnošću. Japan je za
mene u potpunosti procvetao.
https://www.youtube.com/watch?v=mFZXdICvcMs
Iako kompanija Native Camp strogo zabranjuje razmenjivanje privatnih kontakata između učitelja
i učenika, to pravilo je jednostavno nemoguće ne prekršiti. Ovaj veb sajt je postao izuzetno značajno
mesto na kome se sreću i prepliću različite kulture celog sveta. Ljudi se tu povezuju, svakodnevno
provode vreme zajedno razgovarajući na razne teme, poveravaju se jedni drugima, postaju bliski.
Iznenadilo me je koliko su Japanci zainteresovani za našu zemlju i kulturu. Neki su se već sretali sa
svojim učiteljima, neki tek planiraju da dođu. Na časovima sam čak imao i nekoliko njih koji uče srpski
jezik. Jedan mlad čovek, koji radi u Košarkaškom savezu Japana, prati srpske basketaše i oduševljava se
njima. Već je više puta bio u Beogradu. Od mene je tražio da prekontrolišem njegove rečenice na
srpskom. Sa jednom profesoricom japanskog, koja predaje studentima iz naše zemlje, ceo čas sam pričao
na srpskom.
Pre nekoliko meseci na ekranu se pojavila mlada devojka predstavivši se: “Ja sam Jume iz
Japana i živim u Novom Sadu”. Došla je pre dve godine, svidelo joj se i ostala je da živi ovde. Voli da
obilazi zemlju, pa se, kada je jednom prilikom putovala u Sombor, sasvim slučajno našla u taksiju sa
devojkom koja je diplomirala japanski jezik, pa su ceo put pričale na japanskom. Kada su stigle u
Sombor, otišle su zajedno na piće i sprijateljile se. Kasnije je našla momka iz Niša i počela da živi sa
njim. Mlada studentkinja Juki je godinu dana studirala u Kanadi, gde se zaljubila u momka poreklom iz
Srbije. Sada studira u Švajcarskoj i letos je posetila Beograd i Novi Sad. Kako je zaboravila da razmeni
švajcarske franke, nije mogla da plati piće u kafiću u Novom Sadu ali joj je konobar ljubazno rekao da
uživa i ne brine za plaćanje. Kaže da je toliko oduševljena Srbijom da hoće da se preseli i živi ovde.
Tomami, žena srednjih godina, živi sa ćerkom balerinom u Poljskoj. Pre nekog vremena je bila turistički
u Srbiji i sada planira da se preseli u Novi Sad i tu pokrene svoj biznis. Držaće časove joge, radiće
japansku masažu i posluživaće japanski zeleni čaj – maćja. Na policama će kao dekoracija stajati knjige
na japanskom, a u pozadini će svirati opuštajuća muzika sa zvucima tradicionalnih japanskih instrumenata
– kotoa, šamisena i šakuhaćija.
Negde 2022. godine na moje časove je počela da dolazi Saori, tiha i stidljiva devojka iz Osake, i
tada je nastalo prijateljstvo koje je povezala muzika. Ona je nakon nekog vremena napustila Native Camp
ali smo ostali u kontaktu preko Instagrama. Saori se, posle dugo godina pauze, vratila sviranju klavira kao
svom hobiju i počela da objavljuje snimke svojih obrada džez i rok pesama. Za to vreme, ja sam na drugoj
strani planete pokušavao da sviram akustičnu gitaru. U avgustu prošle godine, ona je predložila da
zajedno obradimo i snimimo jednu pesmu, s tim da bih ja i pevao. Izabrali smo: “Somewhere only we
know” britanske grupe Keane i tada je počelo dugo muzičko putovanje. Kako sam ja ipak početnik u
sviranju gitare, a ni moj glas nema baš visoke domete, pesma je za mene bila prilično teška i zahtevna.
Redovno smo obaveštavali jedno drugo dokle smo stigli sa uvežbavanjem. Napravili smo dva probna
snimka koja je izmontirao moj učenik Džastin, ljubazan sredovečni čovek sa Tajvana. Snimci su zvučali
očajno. Bio sam potpuno razočaran. Shvatio sam da će to biti težak, ako ne i nemoguć posao. Ipak, oboje
smo tvrdoglavo ostajali pri tome da ne odustajemo i da ne menjamo pesmu. U septembru ove godine, ona
japanska boginja sa početka priče sada je namestila da naiđem na pravog čoveka koji mi je bio potreban.
Krenuo sam na časove gitare kod profesora Miroslava Stojisavljevića iz Sombora, izuzetnog muzičara i
predavača i divnog i velikodušnog čoveka, koji je u moj život doneo jedno novo svetlo. Kada je čuo našu
priču, bez razmišljanja se ponudio da nam pomogne i stavio nam je na raspolaganje sebe i svoj studio.
Saori je u novembru poslala konačnu verziju svog snimka, a onda smo nas dvojica snimali pet dana u
studiju – posebno gitaru, posebno glas i na kraju video. Japanska poslovica kaže: “Chiri mo tsumoreba
yama to naru” – čak i prašina kada se gomila, postane planina – čime se naglašava značaj upornosti i
malih koraka koji u konačnici dovode do uspeha. Posle skoro godinu ipo dana od inicijalne ideje,
“Somewhere only we know”-san(*), ta naša planina koju smo stvorili zajedničkim snagama, konačno je
objavljena 24. decembra na YouTube-u, a onda i na društvenim mrežama. Saori je bila presrećna.
Decembar se baš zaukao i hladnoća sve više steže. I u Srbiji i u Japanu. Japanci se spremaju da
prvog januara posete šintoistički hram i pomole se za uspešnu i prosperitetnu godinu, iako nisu baš
religiozni. Zatim će na red doći “Oseći rjori” – tradicionali novogodišnji miks raznovrsne hrane koji su
naručili još mesec dana ranije. Svako jelo je položeno u poseban pregradak velike kutije i svako ima
posebno značenje. Jedna dvadesetčetvorogodišnja Juiko iz Osake će poželeti da u Novoj godini nađe
momka preko aplikacije za upoznavanje, Mari iz Tokija će u Novom Sadu čekati da se studentski protesti
završe kako bi nastavila doktorske studije na muzičkoj akademiji, Noriko, žena nemirnog avanturističkog
duha, spremaće se da se sledeće godine ipak primiri i radi nekoliko meseci na izložbi Ekspo u Osaki, a
Saori i ja ćemo raditi na novoj pesmi, ovog puta na japanskom jeziku.
* -san – sufiks koji označava planinu na japanskom ali samo kada se navodi ime konkretne planine, kada se govori
uopšteno o planini kaže se jama
P.S. Prošle godine sam otkrio bend koji se zove Wagakki band i potpuno sam se zaljubio u njihovu muziku. Oni kombinuju tradicionalnu japansku muziku sa rok i pop zvukom. Na žalost, pošto su svi članovi individualci i imaju svoje zasebne karijere, odlučili su da naprave pauzu i ne sviraju zajedno do daljeg od ove godine.
https://www.youtube.com/watch?v=fcucbhJ-Orc
https://www.youtube.com/watch?v=K_xTet06SUo
https://www.youtube.com/watch?v=2tvW0V2wHS4