Piše: Ostoja Vojinović

Koliko me pamćenje služi a služi me sigurno koliko i bakicu od

80  koja nepogrešivo stavlja dodatke u ramen, poslednji put smo završili sa obilaskom ostrva pored  grada Fuđisave (Fujisawa) i planirali put ka sve strmijem delu i Odavari (Odawara) .

Sam grad je kao i svaki gradić duž obale prefekture Kanagava(Kanagawa) kao preslikan iz nekog anime filma. Uvek je tu  belilo zgrada, povetarac koji duva stalno ka obali i donosi miris okeana, mačke,  devojka na biciklu sa slamenim šeširom, malena luka i gomila ribarskih čamaca u daljini. I plus zamak što baš i nemate u svakoj anime-varošici. Ali kakav zamak! Zamak Odawara  (小田原城, Odawara-jō) je  jedan od starijih utvrđenja u Japanu i pamti mnoge važne trenutke u istoriji ali nas ovaj put više zanima nešto iznad grada a to je čuvena planinska železnica. Znate li koja je razlika između nje i klasičnih vozova u Japanu? Pa ovaj ima i treći točak na osovini i izgleda kao deo mehanizma na vašem satu, sav je nazubljen i njegov zadatak je da dodatno pogura maleni vozić ka vrhu planine. Ali put do planinskog vrha je ono što vam otvara usta razjapljena. Svaka kućica, svaka stanica, tunel i krivina je prepuna određene vrste cveća. A to je ovde čudesna hortenzija (ajisai) iz Hakonea. I stvarno je čudesna, ako uhvatite pravi termin sve do vrha ćete držati otvoren prozor i uživati u mirisu koji vas okružuje sa svih strana! Ustvari od početka juna do kasnog jula, sve je podređeno cveću pa i sam voz na liniji menja ime u “voz Hortenzija” i čak možete rezervisati i noćnu vožnju, kada je ceo put osvetljen dekorativnim svetlom! A pošto je sama linija vrlo strma i prolazite kroz velike nadmorske visine,  između dve stanice i bukvalno ćete videti hortenzije u različitim stadijumima cvetanja. Za razliku od trešanja i šljiva i običaje u vezi njih koje sam  već prostudirao, nisam poznavao ni razumeo u čemu je “štos” sa hortenzijom.

Naravno, uvek će se pojaviti neka divna duša koja će vam objasniti ono što vam je nepoznato i što vas kopka. Bilo da je u pitanju profesor jezika u penziji ili omalena pogrbljena bakica koja ne zna reč engleskog i koja gestikulira prstima, i širi šake dok priča brzo, poput šinkansena. Ali su oboje podjednako dragi i slatki.

Legenda kaže da je jedan od careva poslao cvet hrizanteme porodici svoje voljene izkazivajući tako ljubav prema njihovoj ćerci, zahvalnost što ga strpljivo čeka, i izvinjenje  što nema više  vremena za njih dvoje. Legenda ili ne, lepo zvuči i prijatno ju je slušati dok voz brekće uzbrdo. A onda, najveći kontrast vas čeka na vrhu, verujem, niko ne očekuje tu toliki izbor muzeja i parkova sa takodje osvrtom na hrizanteme, ali ne samo na njih. Od muzeja venecijanskog stakla preko prelepe bašte i parka u Francuskom kolonijalnom stilu preko muzeja savremene umetnosti i sve to u dubokim šumama pri vrhu planine, daleko od grada? Savršen izlet za građane Tokija. Bogami i za turiste ako su hrabri da skrenu sa ustaljenih staza gde ih sve čeka na engleskom jeziku sa sve tur vodičem. Mada, hrabrost je precenjena, sve što vam treba je, bar u mom slučaju koji dim cigarete, limenka piva, skroman, ponizni  osmeh i čarobna reč “izvinite” (sumimasen). Uverićete se i sami kako to ume da bude dovoljno. No da se vratimo strmom nagibu i pentranju ka vrhu gde nas čeka čuvena gondola (ne zaboravite, ona propusnica o kojoj sam  pričao u prvom delu avanture važi i za sve ove skalamerije) i pogled koji opušta. Nažalost, ono što turisti ne vide ili brzo prelaze pogedom je činjenica da i ovde svaka treća kuća jeste napuštena i guste šume ih polako prisvajaju nazad. Ne, nikako nisu sablasne, samo podsetnik na neumitni činjenicu, ostrvo izumire. No, put nije toliko dugačak za razmišljanje i stižemo ubrzo  do  gondole i stanice  Ovakudani (Owakudani) .

A  tamo ćete shvatiti da je vulkan vrlo aktivan, tačnije zbog sporadičnog buđenja i  jakog oporog dima sve su češći otkazani polasci i za prevoz do jezera koriste se, nažalost, autobusi. I ja sam jedan od tih nesretnika ali sam navikao, ponekad poverujem da me je  sem Godzile i plimnih talasa cunami sve već “poklopilo”, ali crna vulkanska jaja su me definitivni oraspoložila. A šta su vam crna jaja? Jednostavno, u  neposrednoj blizini je Ovakudani (Owakudani) ili kako ga lokalci zovu Đigokudani ( Paklena dolina) to jest aktivni vulkan! A na njegovom Vidikovcu okruženi parom  i slabim mirisom sumpora možete kupiti  crna kuvana jaja koja se kuvaju 60 minuta na 80  stepeni a zatim odstoje na pari od 100 stepeni u dubokim posudama od čelika još 15 minuta  i izlaze savršeno crna! I vrlo ukusna, možda delimično i jer su vode bogate cinkom i gvožđem. Koštaju istina 500 dinara ali kako ne probati tako nešto. Njih i mnoge druge stvari vezane za okolinu možete kupiti u specijalizovanoj radnji pod imenom Oowakudani Kurotamagokan. Naravno ne samo sama jaja već  i druge suvenire (omiyage) povezanih sa istim kao na primer  testo punjeno slatkim pasuljem u obliku jaja (manju), i ne samo to. Lepota ove radnje je što i u njoj važi popust ako imate čuvenu “kartu”. Kao i na drugim mestima i ovde su modeli prevoza na lokalnim linijama ozbiljni suveniri. I naravno  da sam momentalno kupio malene makete voza, tramvaja, autobusa. Jednostavo svako nađe nešto za sebe, a gledajuçi poglede drugih muškaraca sa odobravanjem je bio dokaz da ne grešim u hobiju. I to je zanimljivost ove zemlje, čovek može da stoji pored vas u metrou  i ne primeti vas, ali će vam prići sa osmehom da vam pomogne oko izbora Tojotinog kamioneta igračke za kućnu kolekciju u tržnom centru. Tako čudna zemlja. Svejedno, sjajna stvar pre sledeće etape putovanja, nažalost ne gondolom već autobusom.  Ali čak ni spuštanje istim niz padine planine nisu dosadna,maleni restorani i banje koji i bukvalno iskaču iz šume su sjajan prizor i ostaje žal što ih nisam posetio, ali to je manje popularna stvar mojih putovanja, jednostavno ne možete posetiti svaki kutak i ćošak, a duboko sam uveren da svaka od tih porodičnih manufaktura krije neku posebnu i sjajnu priču. Elem, autobus će vas diskretno spustiti do obale jezera, ali to nije bilo kakvo jezero. Jezero Aši (Ashi). Još jedno upozorenje, u osnovi od ove tačke možete birati stvarno divan put, pravu utabanu  planinsku stazu koja vodi do čuvene kapije na sredini jezera sa najčuvenijom planinom u pozadini.

Ili brodom preko jezera. Sada će vam zvučati čudno zašto tako, ali kad malo razmislite globalizacija je učinila svoje i stvarno nemam nameru da čučim pola sata u redu kako bih dobio svoje 4 sekunde za slikanje okružen gomilom bučnih kineskih turista. Nikada nisam krio da obožavam sve stvari u vezi ovog skupa ostrva, pa sam blizak i sa njihovom religijom, ali  me to nikada nije opterećivalo da posetim svako važno svetilište ili svetu planinu. To vam je i moj savet, zanemarite najvažnije hramove, neka vas vodi srce i samo ćete osetiti da baš to maleno svetilište u predgrađu  morate da posetite istog momenta i uskoro će vas činiti sretnim da ga opet vidite  i  da sedite u osami njegovih stabala. Ali čeka nas jezero, pravo moćno jezero sa kontrastom kao sa starih slika, duboka plava voda i mračna neprobojna zelena šuma svuda unaokolo. A na njegovom doku ne jedan već dva ogromna broda (propusnica važi i dalje, shvatate li njenu veličinu), tačnije sjajno urađene replike piratskih galija.

Atrakcija sama po sebi kao i činjenica da je krstarenje jezerom počelo odmah po završetku rata. Uopšteno ovde je turizam duboko ukorenjen, između ostalog tu se nalazi Onši park (Onshi) koji je ustanovljen još 1886 godine ali kao letnja rezidencija carske porodice. Naravno i zbog planine u susedstvu koju namerno izbegavam spomenuti, ipak ona nije tema. Pogled sa broda? Neverovatan a ako dodate i brzinu koja se očigledno ne zasniva na jedrima onda je već i fascinantan! Prosto vam i ne pada na pamet da siđete u potpalublje i nešto pojedete. Da ne pričamo da sa njega imate prelep pogled na čuvenu kapiju o kojoj sam govorio u tekstu iznad, kao i na planinu. Ono što je za mene bila novost je skriveno naselje, iz daljine izgleda kao nešto što proviruje iz duboke šume ali kada se iskrcate na dok, vidite da posle kratke šetnje ulazite u naselje elitnih vila u evropskom stilu sakrivenih iza visokih zidova i zelenila sa skupocenim sportskim automobilima i savršenom skladu sa prirodom, bar  što se tiče tišine i nekog spokoja. Još jedna strana Japana na koju ranije nisam navikao, ne računajući na moje naletanje na rezidenciju Rumunskog ambasadora na obodu Jokohame ali to je već sasvim druga pustolovina. Na kraju posle još jednog kruga trošenja para na slatkiše i igračke mogao sam se samo uputiti ka autobuskom stajalištu, da sačekam autobus koji će me vratiti do obale i ostrva Enošima ( Enoshima) odakle je moja ekspedicija i krenula. Naravno i tu nije kraj oduševljenju stanicom koja ima samo dva mala drvena perona sa par klupa u hladu stanice koja zajedno sa ljupkim hotelom podseća na neku skandinavsku mega brvnaru.

I naravno gomila saksija sa cvećem, na zidovima stanice, prozorima hotela, na samome doku, ispred radnji, pored kanti sa otpacima, mislim da ih nije bilo samo na samim autobusima mada sam bio ubeđen da ću zateći neku unutra iza vozača. Naravno da ga nema ali je zato  osoblje omalene stanice  bilo na visini zadatka. Videvši stranca koji se vrzma na lokalnoj stanici bez ikakve table na engleskom Ili bar piktograma, nije trebalo dugo pre nego što je izašao gospodin u uniformi i malo prstima, malo japanskim shvatimo oboje šta nas zanima.

I bio sam bezbrižno spakovan sa sve molbom vozaču da vidi da li je Evropljanin izašao na pravom mestu. To je taj Japan o kome volim da pričam i kome se uvek vraćam. I nažalost to je kraj još jednog podužeg  “izleta” u možemo slobodno reći okolini Tokija. Nadalje možemo samo spomenuti još nekoliko saveta vezana za spomenuta mesta.

Nikada se ne vezujte za propusnice velikih železničkih giganata, ma koliko primamljivo zvučale isplative su jedino ako ga koristite više puta u jednom mesecu a i velika mu je mana što ne važi za lokalne prevoze. Odaberite jednu prefekturu i pronađite na internetu sve što nudi turistička organizacija kao i lokalni prevoznici. Ja prvi koji spremam put na krajnji sever centralnog ostrva i prefekturu Aomori umem uveče da odvojim malo vremena i vidim ponude. Drugi savet vam je da putujete radnim danima na ovakva mesta, zaboga vi ste  turista, vama je i utorak vikend. A pravi vikend ume da bude zakrčen lokalnim stanovništvom plus turistima iz Tokija i Osake. A to je loše verujte mi! A treći savet podjednako važan, nabavite sve što će vas rashladiti, bile to vlažne  maramice, sprej ili neko moderno “sokoćalo”.

Veliki pozdrav do nekog sledećeg opisa ove začudjujuće zemlje.