U rezidenciji Nj. E. Ambasadora Japana u republici Srbiji g. Takahika Kacumate u četvrtak, 23. marta 2023. godine održano je okupljanje stipendista Vlade Japana “DOSOKAI 2023”.

U prelepom ambijentu rezidencije, u čijem vrtu su već procvetale trešnje, dočekali su nas domaćini:ambasador Kacumata, dugogodišnji diplomata na relaciji Japan-Srbija g.Tecuja Cubota, ataše za kulturu gđa Juki Ikoma  i uvek prijatna i nasmejana Anđelka Dabović, nezamenljiva kada su ovakvi događaji u pitanju.

Ovakvi susreti prilika su da se stipendisti Vlade Japana okupe, iznesu svoja iskustva i podsete dana koje su proveli u Japanu, a lepo vreme doprinelo je da se osećamo prijatno i svečano.

Ambasador Kacumata je pozdravio goste, govorom u kome je izložio sve koristi koje saradnja Japana i Srbije, koja je prošle godine obeležila 140. godišnjicu, neminovno donosi.

Posle toga Ambasador Kacumata dao je reč meni, jer sam poželeo da prisutne podsetim na još jedan jubilej prošle godine, a to je bila 50-godišnjica japanologije kod nas – što mi je ljubazno odobreno. Da ne bi prepričavao to izlaganje, evo ga u srpskoj i engleskoj verziji, jer sam govorio na engleskom. Tekst na srpskom je malo “dograđen”, kako bi svima bio razumljiviji. Praksa je da na skupovima na kojima možda svi dovoljno ne vladaju srpskim ili japanskim jezikom, engleski bude u upotrebi.

Lako govorim u javnosti i pred velikim skupovima, ali sam prvi put posle mnogo decenija, imao tremu – kao onih davnih dana 1974, kada sam prvi put stupio na japansko tlo.

Centralna ceremonija okupljanja bila je dodela “Specijalnog priznanja japanskog ambasadora” za doprinos saradnji dve zemlje, koje je Ambasador Kacumata dodelio Divni Tričković, profesorki japanskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu. Uramljeni dokument, ispisan japanskim kaligrafskim pismom, uručen je slavljenici, uz prisustvo njene porodice, a mi svi smo ovaj čin propratili aplauzom.

I onda, kako to biva na ovakvim okupljanjima, među goste su ušli kelneri, koji su, uz piće koje smo još na početku dobili da bi sa domaćinom podigli čaše u zdravicu, počeli da služe đakonije japanske kuhinje ličnog ambasadorovog kuvara. Mali zalogaji, prelepo servirani, bili su praznik za oko, ali i čulo ukusa, jer japanska kuhinja svojom raznovrsnošću uvek može da iznenadi i oduševi.

Zadržali smo se dugo, uz razgovor, piće i jelo, koje nisu prestajali da služe, a sve priče ko zna da li su bile ispričane. Drveće u vrtu bilo je u punom cvetu, dok smo odlazili, kao i naše zadovoljstvo što smo bili deo ovog događaja.

 

JAPANOLOGIJA U SRBIJI I MOJ ŽIVOT

Rođen sam u Velikom Gradištu, gradiću pored Dunava, u području gde su pripadnici mnogih nacija živeli jedno pored drugog. Učio sam francuski jezik u osnovnoj školi, a, kada nam je u goste došao rođak iz Amerike, videvši da ne mogu da se sporazumem sa njegovom suprugom Meri, moja baba Desanka me je izgrdila: „Zašto nisi naučio engleski, znao si još pre više od dva meseca da će oni doći?“ Moja baba, majka moje majke Dušanke, rođena je bila u selu s druge strane reke, u kojoj su zajedno živeli Srbi, Rumuni, Nemci i Mađari i još kao dete je tečno govorila sve te jezike.

Počeo sam da učim i engleski, kada smo se preselili u Beograd, u ulicu koja se sada zove Krunska ( tada Proleterskih brigada), u kojoj je u broju 4 tada bila Ambasada Japana, a naš stan bio je u broju 78. Svakodnevno sam išao u centar grada, na Filološki fakultet, na kome sam upisao uporednu književnost i često zastajao ispred  izloga, kakav su tada sve strane ambasade imale i u kojima su bile izloženi tekstovi i fotografije o toj zemlji. Otada, uz filmove Akire Kurosave, koji su prikazivani u našim bioskopima, tragao sam za svakom informacijom o Japanu.

U Japanu su u to vreme, uoči Tokijske Olimpijade 1964, počeli prvi kursevi srpskohrvatskog jezika, uglavnom na odsecima za ruski i druge slovenske jezike. Naučivši srpskohrvatski, tada je u Beograd došao Kazuo Tanaka, student istorije, a vrlo brzo za njim Hiroši Jamasaki Vukelić, sin Srbina Branka i Japanke Jošiko. Sa diplomatom Japanske Ambasade koji se zvao Jošijuki Baba, njih dvojica su napisali, a ambasada je 1966. objavila prvi srpskohrvatsko-japanski i japansko-srpskohrvatski rečnik, čiji jedan primerak još čuvam.

Iz Jugoslavije u Japan su počeli da odlaze studenti iz Srbije Dušica Erić, Jovo Jarić, Džemal Hatibović, Ljiljana Glumac, koji su, uz studije ekonomije i drugih specijalnosti, naučili i japanski jezik. Hatibović je prevodio predsedniku Titu, kada je ovaj 1968. posetio Japan i kada je počeo novi razmah odnosa dve zemlje.

U Beograd se 1971. iz Australije vratio Dejan Razić, koji je tamo studirao japanski i kineski jezik i postdiplomski studirao književnost i jezik u Tokiju. Razić je prvo u dnevnom listu „Ekspres Politika“ objavio prvi kurs japanskog jezika u nastavcima, a onda je u februaru 1972. godine započeo kurseve japanskog i kineskog jezika u školi stranih jezika „Kolarčev univerzitet“. U prvoj grupi od 10 bio sam i ja, prvi put slušajući japanski jezik, koji sam do tada mogao da čujem samo u filmovima. Završio sam dva semestra na Kolarcu i, 1974. sa stipendijom od Japanskog ministarstva obrazovanja ( Mombušo ), do 1976. godine na univerzitetu Vaseda studirao japanski jezik i književnost.

Iako sam se sa Dejanom Razićem dogovorio da posle povratka sa studija u Tokiju počnem da mu pomažem na katedri za japanski jezik, koju je počeo da priprema na Filološkom fakultetu, činjenica da sam za list Politika i neke magazine počeo da pišem o Tokiju, odlučila je da odustanem od ranije namere da predajem japanski jezik. Kada sam se vratio u Beograd,  zaposlio sam se u Novinskoj agenciji Tanjug kao novinar.

Dejan Razić je počeo da radi na Filološkom fakultetu 1974, a od 1976. počeo nastavu na Lektoratu za japanski jezik. On je 1982. odbranio doktorat na temu „Naturalizan u modernoj japanskoj književnosti“, što je bila prva doktorska disertacija iz dalekoistočnih filologija u našoj zemlji. Sve vreme pripremao je programe za redovnu nastavu buduće Grupe za japanski jezik, u čemu mu je pomagala Ljiljana Đurović Marković, koja se u Beograd vratila iz Londona, gde je studirala japanski jezik. Dejan Razić je prerano umro 1986 ( u 50-oj godini ), pa je na čelo Grupe ( katedre ) za japanski jezik stala Ljiljana Đurović, a pridružila joj se Kajoko Jamasaki, koja je u Jugoslaviju došla na studije, gde se i udala.

Grupa za japanski jezik je, uz štedru pomoć iz Japana, preko Ambasade Japana i direktno  od više japanskih institucija, vrednim radom stvarala je diplomirane japanologe, od kojih su neki zauzeli mesta svojih prvih profesora i podučavaju japanskom nove generacije. Posebno veliku pomoć pružali su lektori koji su na Filološki fakultet bili upućivani iz Japana. Danas redovnu nastavu japanskog imamo i u Filološkoj gimnaziji u Beogradu, u nekoliko osnovnih škola, pa može da se kaže da je japanski u Srbiji jedan od najpopularnijih stranih jezika.

Japan je bio brži u slanju diplomata u Beograd koji su znali naš jezik, neke od diplomata sa znanjem srpskog jezika kasnije su napredovale, pa je među prvima gospodin Tadaši Nagai imenovan na mesto ambasadora u Beogradu. Grad Beograd proglasio ga je i za svog počasnog građanina. Ambasada Japana počela je da zapošljava i diplomirane studente japanologije, što je, verujem, pomoglo njenom radu.

Prvi službenik Ministarstva inostranih poslova u Beogradu sa znanjem japanskog bila je diplomirani japanolog Snežana Janković, koja je prvo radila u Ambasadi Srbije u Tokiju, a sada je ambasador naše zemlje u Nemačkoj. Za njom je sledilo još nekoliko japanologa, a jedna od njih je trenutni ambasador Srbije u Tokiju Aleksandra Kovač. Poznavaoci japanskog jezika, takođe, sve više dobijaju posao u japanskim firmama koje posluju u Srbiji.

U Novinskoj agenciji Tanjug, gde sam radio u Spoljnopolitičkoj redakciji od 1977, dobijao sam svakodnevno vesti iz svih oblasti iz Japana i počeo sam da, svakodnevno, pišem tekstove o Japanu, prvo o kulturi, a kasnije i u svim drugim oblastima. U doba bez interneta bio sam neko ko je popularisao Japan, što je, kako su mi govorili, pomagalo i popularizaciji japanskog jezika kod nas. Bio sam među osnivačima Jugoslovensko- japanskog društva prijateljstva i upisan sam kao osnivač Srpsko-japanskog društva, a za nama su dolazile organizacije, čiji osnivači su bili studenti japanskog Filološkog fakulteta. Bio sam dopisnik Tanjuga iz Tokija i pomagao kao prevodilac mnogim japanskim novinarima koji su dolazili u Srbiju. Čak sam, u ovom trenutku, jedini turistički vodič u Srbiji sa licencom za japanski jezik.

Pripadnicima slovenskih naroda, kažu, izgovor japanskog jezika je lak, zbog prirode dva jezika. Malo teže je učenje ideograma i njihovo pisanje, ali i te prepreke se prelaze, pa imamo sve više prevedenih dela japanske književnosti u Srbiji. Nedavno je raniji učenik Filološke gimnazije u Beogradu Mateja Matić, koji je sada na studijama u Tokiju, preveo na srpski i takvo teško delo kao što je ep „Heike monogatari“.

„Vi iz Srbije govorite neobičan japanski jezik, povremeno jednostavan, a ponekad skoro poetičan“, rekao mi je jedan prijatelj iz Londona. „Možda je to zbog toga što i mi i Japanci, zbog svojevremene izolacije od ostalog sveta, imamo čvršću vezu sa svojom tradicijom, a i mi i Japanci imali smo bogatu epsku poeziju“, rekao sam ja.

Nikada nisam požalio što sam počeo da učim japanski jezik, ustvari posnosan sam na to. Učite vredno japanski jezik, jer znanje koje tako steknete obogaćuje i vašu ličnost, ali i pomaže drugima koji žele da više znaju o dalekim zemljama kao što je Japan.