Piše: Dragan Milenković
Dok sam davno, prvi put gledao film “Izgubljeno u prevodu” u kome glavnu ulogu – sebe – igra Bil Marej, a devojku koja ne zna šta će sa sobom predivna Skarlet Johanson, prepoznavao sam delove Tokija, neke davno viđene prizore, i pomišljao da je i to izgubljeno u prevodu.
Niko, naime, nije u filmu posebno objašnjavao koje su tačno te lokacije na kojima je sniman film. Evo, najzad se i to pojavilo na internetu, vodič kroz Japan na osnovu filma Sofije Kopola iz 2003. godine. Prošlo je 18 godina otada, a mesta se nisu suviše promenila. Tokio se vrlo brzo i često menja, ali neka prepoznatljiva mesta ostaju.
Stari, uveli, glumac i prelepa tek diplomirana devojka (da li slučajno to podseća na film “Diplomac”) sreću se u supermodernom hotelu u centru Tokija, izolovani od ostalog sveta. On daleko od svoje porodice, koja je u Americi, pa ih, pored daljine, razdvaja i razlika u vremenu, a ona od muža, koji je ne primećuje (iako su odseli u istoj sobi i skoro su venčani). Oboje, dok se među njima razvija specifična, skoro nevina vrsta ljubavi, kakva više nigde ne postoji, u tom hotelu i glomaznom megalopolisu Tokiju, osećaju se kao u svemirskom brodu, koji je uzleteo, a oni bi želeli da se nikada ponovo ne prizemlji.
Lete kroz vasionu, prolaze kroz daleka sazvežđa, obilaze druge planete, ali ništa od toga dovoljno ne razumeju, niti mogu da prepoznaju. Ta vasiona je Japan i ona je bukvalno izgubljena u prevodu. Najžalosnije mi je bilo to što, ustvari, ako ne razumete japanski, taj deo (razlike između izrečenog i prevoda) do kraja nikada nećete razumeti. Greške i njihovo zabašurivanje su bukvalno spektakularni. A bilo bi veoma teško to sve objasniti jedino ako bismo zajedno gledali film. Ne znam da li biste izdržali, za objašnjavanje ima toliko mnogo toga!!!
Brod se ipak prizemljio, oni se rastaju, a njihova ljubav nastavlja da lebdi iznad Tokija, kao nešto što mu zauvek pripada. Nerazumljivi Tokio ume da bude i te kako romantičan, čak i ako ga nikada dovoljno ne upoznate.
Evo nekih lokacija iz filma:
HOTEL “PARK HAJAT”
I tada, a možda i sada, jedan od najskupljih hotela na svetu. Imao sam priliku da u njemu provedem nekoliko noći pre snimanja filma (zahvaljujući poslu koji sam odradio za istoimeni beogradski hotel) i to iskustvo verovatno nikada neću ponoviti, jer za dnevnu tarifu tog hotela (nisam ni pitao koliko košta, jer bih se samo džabe sekirao što taj novac nemam) sigurno možete da živite u Tokiju sasvim udobno i mesec-dva. Zauzima poslednjih 14 spratova ogromne kule od 52 sprata u kvartu Šinđuku, jednom od centralnih delova Tokija u kome se nalazi takođe ogromna Gradska kuća Tokija.
Blizu hotela je prelepi park, ako vam je soba dobro okrenuta, možete da u daljini vidite planinu Fuđi, a blizu ste najfrekventnije stanice metroa i drugih vozova, kroz koju dnevno prođe oko 5 miliona ljudi. Šinđuku je i poslovni centar, i sedište mnogih muzeja, internacionalnih restorana, najvećih knjižara, ali, takođe, i centar noćne zabave i svojevrsne prostitucije.
Iako je oko vas gradska gungula i frekventni saobraćaj, u hotelu vlada mir, kao u budističkom hramu, pa možete da se osećate kao da ste stvarno u vasioni. Hotel je toliko luksuzan i različit od drugih veoma luksuznih hotela u Japanu, da su moji (inače dobro stojeći) prijatelji tih nekoliko dana, dok sam tamo boravio, dolazili porodično da razgledaju hotel, ali i moju sobu, koja, da ne preteramo, zauzima površinu četvrtine-petine kafea beogradskog hotela “Moskva”. Samo duboka kada, u podu, bila je velika kao neke kuhinje u manjim beogradskim stanovima.
RESTORAN “SHABUZEN” (ŠJABUZEN)
Restoran je skoro skriven u prizemlju hotela CRESTON na Šibuji, dinamičnom delu Tokija. Kao što mu deo imena kaže, nudi šjabu-šjabu, jelo od mesa, tanko sečene govedine, koje se kuva u pari na stolu ispred, kuva se ali kratko, uz mnogo povrća, tofua i drugih đakonija.
Naravno skup je, ali ima i jevtinijih mesta da probate šjabu-šjabu. Jede se uz ljuti zeleni japanski ren vasabi. Kad dolazite ili odlazite preći ćete preko čuvenog višestrukog pešačkog prelaza, možda obići i psa Haćikoa, usamljenog vernog ljubimca profesora, koji je otišao na predavanja i nikad se više nije vratio. Umro je u međuvremenu, a pas ga je verno čekao čitavih 10 godina.
ŠTA PITI – “VISKI SANTORI”
Iako je glavno piće u Japanu vekovima bio tradicionalni sake, odavno je primat predao izvanrednim vrstama piva i viskija, koje Japanci, bez preterivanja rečeno, prave bolje od originala. Osim toga, ne samo što su ukusna, nego su u toj zemlji duge i zamorne letnje i jesenje vlage, pivo i viski mnogo privlačniji od lokalnog sakea.
Film “Izgubljeno u prevodu” je velika reklama za viski “Santori” (Suntory) jedna od starih marki ( od 1899. ), veoma kvalitetna, ali koja je počela da gubi korak sa drugim proizvođačima viskija, koji nude godinama odstojane količine kvalitetnog žestokog pića, koje prevazilazi mnoge škotske i druge marke. Sad je mnogo popularniji i skuplji viski “Nikka”, koji je u jednom trenutku bio i najskuplji viski na svetu, ali u filmu se pio “Santori”.
ZNAMENITOSTI
Sam kraj Šinđuku i okolina su puni znamenitosti, od novih zgrada, koje su postale prepoznatljivo lice Tokija, Ajfelove kule (za desetak metara veće od one u Parizu) koja se u Tokiju zove Tokio Tauer, kvarta Šibuja, mesta prepiunog mladih, ali i “Rainbow Bridge” preko Tokijskog zaliva,( Japanci ga baš tako zovu – na engleskom ). U filmu je prikazan i izlet u Kjoto, sa svetilištem Heian i hramom Nanzenđi, kao i drugim čuvenim mestima.
ZABAVA – “KARAOKE KAN”
Iako su odseli u hotelu u kvartu Šinđuku, dvoje zaljubljenih često su bili na Šibuji, neobičnom trgu, koji podseća na beogradsku Slaviju, ali je prepun mesta za kupovinu, jelo i zabavu. Bil Marej i Skarlet Johanson su pevali u sobici za karaoke jednog od najpoznatijih mesta za pevanje uz pomoć elektronike, tako što vam mašina uskladi glass a melodijom – karaoke znači “bez orkestra”. Mesto se zove “Karaoke Kan”, nalazi se blizu stanice Šibuja, a Bil i Skarlet pevali su u sobama broj 601 i 602. Sada su sigurno veoma tražene.
Izvor: FAR OUT