Piše: Dragan Milenković
Spektakularno samoubistvo poslednjeg samuraja ili zamorenog pisca
Na dan 25. novembra navršilo se pedeset godina od kako je japanski pisac Jukio Mišima izvršio samoubistvo. Sa četiri svoja „kadeta“, mladih pristalica iz redova tokijskih studenata, koji su bili članovi njegove mini privatne armije, tog 25. novembra 1970, Mišima je kidnapovao komandanta Japanskih odbrambenih snaga (zvanični naziv za Japansku armiju), pokušao da okupljenu vojnu jedinicu navede da mu pomogne u izvršenju državnog udara, a, kada su vojnici to odbili, zajedno sa jednim od kadeta Moritom, izvršio je harakiri.
Dva meseca kasnije Mišima bi napunio četrdeset šestu. Napisao je četrdeset romana, osamnaest pozorišnih drama, dvadeset tomova kratkih priča i dvadeset tomova književnih eseja. Režirao je, bio je glumac, savršen mačevalac i atleta, leteo je u fantomu „F-102“; dirigovao simfonijskim orkestrom; sedam puta je putovao oko sveta; tri puta bio na listi nominacije za Nobelovu nagradu. Bio je svetski čovek sa neutoljivom žeđu za životom, čovek koji je uvek „izgledao neobično sposoban da uživa u darovima svog čudesnog talenta i nadljudske volje“.
Iako je prošlo pola veka od njegovog samoubistva, mnogobrojni Mišimini biografi nisu uspeli da do kraja objasne razloge njegovog spektakularnog i za 20. vek nesvakidašnjeg čina. Oni razlozi koje je Mišima sam izneo u govoru pred smrt, patriotizam kroz želju da se caru vrate prerogativi živog božanstva, a zemlji njena nekadašnja politička samostalnost ( Mišima je, kao mnogi pisci njegove generacije bio protivnik suviše jakog vezivanja Japana za Sjedinjene Američke Države ), odbačeni su kao teško prihvatljivi, jer je Mišima bio sve samo ne strastveni borac za političke ciljeve. Druga objašnjenja, od mazohizma do erotske opčinjenosti smrću, kako je to formulisao jedan od njegovih biografa, bili su više verovatni.
Bilo je i onih koji su tvrdili da je samoubistvo jednog od najpopularnijih japanskih pisaca svih vremena ustvari herostratski čin, kojim je Mišima, kako je rečeno, sebi želeo da zauvek obezbedi neku vrstu besmrtnosti. Suočen i sam sa prevelikim obimom svog dela, tvrde neki, Mišima je počeo da u jednom trenutku kada je njegova popularnost počela da jenjava, da strahuje od mogućnosti da neumoljivi sud istorije može da sa njegovog imena skine veliku količinu sjaja, koji je on, svojim neobičnim postupcima i načinom života, svakodnevno dodavao.
Ma koliko je pet decenija posle smrti popularnost Jukija Mišime svedena „na normalu“ i ma koliko ga novi i novi ešaloni japanskih pisaca istiskivali iz centralnih rafova u japanskim knjižarama, evidentno je da je ovaj pisac uspeo da zadrži oreol jednog od najoriginalnijih književnih stvaralaca u zemlji u kojoj je književnost i dalje veoma cenjena, u kojoj Udruženje književnika ima preko sto hiljada članova, a bestseleri to postaju tek kada tiraž knjige pređe milion primeraka. Prema nekim podacima Jukio Mišima je, iako već pola veka mrtav, i dalje najprevođeniji japanski pisac, a njegovu slavu u inostranstvu, i pored velikog interesovanja za njih, još nisu u potpunosti pomutili ni tako popularni živi autori kao što je Haruki Murakami, naprimer, ili nobelovac Kenzaburo Oe.
Mišima je rano počeo da piše, još kao osnovac, objavljivao tekstove u književnim časopisima kao srednjoškolac, ali ga je 1949. njegov prvi značajniji roman „Ispovesti maske“ izbacio u sam vrh japanske književne scene. Do svoje dvadeset četvrte godine Mišima je bio skoro nepoznat van krugova oko književnih časopisa u kojima je objavljivao prve radove. Ni njegov prvi roman „Lopovi“, objavljen 1948. godine, nije obratio značajniju pažnju na mladog pisca, iako mu je predgovor za tu knjigu napisao niko drugi neko kasniji prvi japanski književni nobelovac Jasunari Kavabata, koga je Mišima bio uzeo za mentora.
U jakoj konkurenciji velike grupe pisaca, koja je posle Drugog svetskog rata stupila na japansku književnu scenu, Mišimini radovi delovali su kao stidljivi pokušaji amatera. Većina tadašnjih književnika isticala se strašću, originalnošću i društvenim angažovanjem, trudeći se da svojim delima razreše bar deo dilema nacije koja je 1945. godine doživela teško iskustvo poražene sile koja je samo nekoliko godina pre toga bila sigurna da će vladati Azijom i Pacifikom. Vezanost za život bilo je ono što je nedostajalo Mišimi, a on je to uspeo da prevaziđe tek u romanu „Ispovesti maske“ u kome je na neverovatno iskren i otvoren način raščistio sopstvene dileme sa latentnom homoseksualnošću.
Strastvena proza, kakav je bio roman “Ispovesti maske”, napravila je od Jukija Mišime literarnu zvezdu. Knjiga je prodata u 20.000 primeraka (u tvrdom povezu) i bila japanski bestseler broj 1 u 1949. godini. Tokom tog leta i jeseni o njoj je diskutovano u svim novinama i književnim mesečnim časo¬pisima. Mnogi kritičari bili su šokirani ili su se čak gnušali Mišimine otvorenosti. Ali većina značajnih kritičara shvatila je, ponekad čak i pro¬tiv svoje volje, da se radilo o izvrsnoj i značajnoj knjizi.
Sledeće, 1950. godine, Mišima je počeo da radi ono što je kasnije nastavio da čini celoga života: počeo je da piše i objavljuje prozu u velikoj količini, kao da želi da iskoristi talas koji ga je „Ispovestima maske“ podigao do vrha. I tematski, kao da je to radio namerno, želeo je da se razlikuje od drugih, pa je jedan kritičar za njega tada napisao da su mu priče koje je pisao pedesetih godina bile „namerno ružne – kao krici besa koji su zamirali u njegovom grlu“. Sledeći roman “Žeđ za ljubavlju” je imao za te teške posleratne dane kolosalnu prodaju od se¬damdeset hiljada primeraka, donoseći Mišimi 1950. godi¬ne znatnu sumu novca (oko 1,400.000 jena ili 4.000 dolara).
Čitava četvrt veka otada, do svoje smrti, Mišima je pisao mnogo, a neki poznavaoci njegovog dela kažu da se Mišimin opus može podeliti na dva različita dela: na knjige autobiografskog karaktera i one koje je pisao tako što je za radnju uzimao događaje koji su se stvarno odigrali, a u drugi deo spadale su knjige koje su bile čista fikcija i za koje je Mišima, kako su neki tvrdili, morao da potroši mnogo više energije, kako bi likove u romanima oživeo. U romanu “Mornar koji je izneverio more” Mišima je, naprimer, opisao deta¬lje vivisekcije mačke. On je 1964. godine jednom od svojih kasnijih biografa rekao da je stvarno ubio i rasporio mač¬ku (sa prijateljem piscem koji je ranije bio student medi¬cine) pre nego što je pokušao da to opiše.
„Ispovesti maske“ bio je roman iz ove prve grupe, u koju je lako svrstati i neka njegova kasnije značajna dela kao što su „Zlatni paviljon“, „Posle banketa“, pa i novelu „Patriotizam“.
U romanu „Žeđ za ljubavlju“ Mišima je tih posleratnih godina otvoreno demistifikovao jednu od japanskih „svetinja“ – patrijarhalni život na selu. Nacija koja je morala da se suočava sa rušenjem mnogih svojih stubova, koji su dotle delovali toliko čvrsto, nije tako lako prihvatila istinu koju joj je Mišima tako otvoreno izneo, kao da joj gura prst u već bolesno oko. Ali, kada je istina u jednom trenutku izgovorena, sigurno je pomogla osvešćavanju i tih delova japanske duše u kojima je bila sačuvana ljubav prema ruralnom moralu, koji je iz gradskih daljina delovao tako lepo i tako čisto.
Jukio Mišima ( pravo ime Kimitake Hiraoka ) bio je jedan od retkih japanskih pisaca koji je ubrzo posle rata otputovao u inostranstvo – Sjedinjene Američke Države, gde je za kratko vreme postao zvezda i najprevođeniji japanski pisac. Sa rastom popularnosti i u zemlji i u svetu, Mišima je negovao mit koji se lagano gradio o njemu kao posebnoj ličnosti, koja je drugačija od mnogih poznatih ljudi u Japanu. Živeo je u luksuznoj modernoj kući u Tokiju, ali je pisao starinskim kitnjastim stilom, ističući time i svoje visoko obrazovanje – školovao se u posebnim ustanovama i na univerzitetu, rezervisanim za elitu, zahvaljujući visokom poreklu majke svoga oca. Negovao je tu posebnost i kada je kao jedan od retkih pisaca u Japanu tada počeo da se bavi borilačkim sportovima i stvorio armiju od grupe studenata desničara. Obukao ih je u uniforme, obučavao na terenima rezervisanim samo za Japansku armiju i počeo da se psihički priprema za čin samoubistva, nezabeležen u Japanu u 20. veku.
Japan 21. veka sigurno ne bi mogao da prihvati Jukija Mišimu takvoga kakav je bio. Njegova dela da, ali tu vrstu političke angažovanosti sada sigurno ne. Za razliku od sedamdesetih godina, u vreme njegovog samoubistva, kada su studenti na univerzitetima u Japanu svakodnevno demonstrirali protiv vlade i saveza sa SAD, tukli se međusobno i sa policijom na ulicama, sadašnje generacije ne razmišljaju mnogo o političkim angažmanima. Mladi muškarci u Japanu, kako je nedavno neko napisao, ponašaju se kao „biljojedi“ – moderni termin za neagresivne muškarce u Tokiju. Više razmišljaju o tome kako izgledaju kad ih neko pogleda u metrou, nego o tome šta se stvarno događa u svetu.