Dragutin Minić Karlo
Posle ekskluzivnog intervjua sa japanskim filmskim režiserom Akirom Kurosavom, Japanorama objavljuje i jedno od poglavlja knjige Dragutina Minića Karla „Nacionalistička geografija“ u kome, pored mnogih zemalja sveta u kojima je boravio, autor piše o Japanu.
„Karlo je dobar putnik, onaj koji ume da zapazi sve zbog čega je krenuo u avanturu. Njegov duh putuje s njim, i te svoje alternacije dobri Minić ne može da se otrese ni kad je potpuno ozbiljan.
Hoću da kažem da je ovde u pitanju jedan ozbiljan književni ogled, kojim se putešestvije pretvara u zbirku zanimljivih duhovitih priča. Ne smeta nam pritom ako iz njih učimo ono što već znamo, ali to što saznajemo ipak je novo.
Ova knjiga će nasmejati i oplemeniti one koji su putovali i izazvati čežnju kod onih koji nisu. Po Miniću sudeći, ništa lakše nego obići čitav svet. Karlo je nastao ukrštanjem Žila Verna i Jovanče Micića, pa, iako je začet u tako grešnoj, postmodernoj vezi, ima nakanu da još putuje.
Ako uspe da se seti gde nije bio“, napisao je u predgovoru knjizi Karlov kolega, poznati novinar Ljubodrag Stojadinović.
„Nacionalistička geografija“ je humorističko-satirična knjiga, kakve se retko pišu u srpskoj književnosti – treba je sigurno pročitati.
D.M.
Japan
KAKVI SMO MOGLI DA BUDEMO, DA SMO HTELI
Kad god smo dobili rat, izgubili smo mir, uvek radimo manje nego što mogu malo da nas plate, vičemo na svakom mestu, a nikako da čujemo jedni druge, proizvodimo holesterol više nego što možemo da podnesemo, kad naši političari zabrljaju, ni repom da mrdnu, a kamoli da se ukokaju… Sve suprotno od Japanaca. Ali u jednom smo slični: ne popuštamo pred bombardovanjem, sve dok ne popustimo.
Negde devedesetih godina, pošao sam u Japan da vidim kako se jedna zemlja, poražena u ratu, izdigla tako visoko u svemu drugom. I kako to izgleda kad potpišeš kapitulaciju, što je za nas Srbe, u to vreme, bilo neshvatljivo, još od Kosovskog boja. Ni slutio nisam da ću, koju godinu kasnije, i ja živeti u zemlji koja je u jednom ratu izgubila nekoliko ratova.
Lutao sam Tokijom i zverao okolo da vidim porušen generalštab, neku kasarnu, makar televiziju. Jok, bre, sve je lepo upakovano, čisto, blista. Da ti padne hleb sa pekmezom na ulicu, i to na raspekmeženu stranu, možeš da ga pojedeš bez duvanja. Na uglu jedne ulice u kvartu Šinagava, dve lepe kosooke curice nude mi paket papirnih maramica. Ja, čarapanska stipsa, čuo da je u Japanu sve skupo, pa sam ih odbio rečima „Ne, hvala“. Kada sam shvatio da je besplatno, uzeo sam dva paketića; za svaki slučaj, i na svako čuđenje dve male Japanke.
U olucima ispred hotela, robnih kuća i tako to, poređeni kišobrani, pa kad line, svako uzme jedan, nosi, i kad kiša stane, ostavi ga gde se zatekao. Na zadnjoj strani kioska za novine, obešene na alkice naočare svih dioptrija. Kupiš novine, uzmeš naočare i čitaš. Pa, onda vratiš naočare na za to predviđeno mesto. Niko te ne kontroliše ni za kišobran, ni za naočare. Lele, mislim se, ala bi se Srbi, obogatili tamo.
Kamikaze
Japan je, inače, smeštaj od Boga dobio na četiri velika i oko hiljadu malih ostrva. Tu su se šćućurili, na malom prostoru, i nekako se snalaze, jer ih ima mnogo. Nisam stigao da ih prebrojim, jer toliko brzo se kreću i zuje po ulicama, da se čoveku zavrti u glavi. Na jednom velikom trgu u Tokiju, video sam i pešačke zebre u dijagonali. Tamo me je ponela plima mase, a ja sam osetio da nešto nije u redu. Onda sam shvatio da je to gotovo tišina. Niko se ne gura, ne viče, mimoilaze se kompjuterski precizno, i usred zgusnute gomile, čujete samo nekakvo šuštanje koraka i šapata. I na ta četiri velika – Hokkaido, Honšu, Šikoku i Kjušju – i na onih hiljadu malih ostrva, svaki santimetar je iskorišćen. I to svrsishodno.
To je tako, možda, što su kod njih i Osma sednica i tranzicija izvedeni još pre dve hiljade godina, pa sada je gotovo sve privatno, a svi Japanci su pod jednom trešnjom. Ima ih , naime, 97 odsto etnički čistih. Čak više i od Hrvatske i Kosova. I ne kolju se međusobno, iako , što se boga tiče, ima i šintoista , i budista, pa čak i mrvica hrišćana. Zato ih je, valjda, i Bog pogledao, pa dva puta pustio kamikaze, to jest, božanski vetar, koji je počistio kinesko-mongolsko brodovlje pre nekoliko vekova, te su Japanci ostali svoj na svome. Doduše, malo u izolaciji, kao sada mi, mimo sveta, ali nisu stajali po redovima za vize. Bili su dovoljni sami sebi. Kao naši radikali.
Guliver sa suprugom
I ti Japanci ne odiru se baš od visine. Nemaju ni one dugonoge sponzoruše po njihovim splavovima. Njihove se zovu gejše, i znaju šta je Iran, a šta Irak. Plus poznaju jezike i umetnost. Pa i onu umetnost koja zadivljuje muškarce.
Kad ideš ulicom, glava ti štrči, pa moraš da paziš da ti neki jakuza ne oduzme tu prednost. Jakuze su, inače, oni žestoki momci, sa obaveznim sunčanim naočarima i bez jednog prsta. Ne one jakuze iz Kruševca, kako se nazivaju navijači Napretka, koji imaju sve prste i mešaju ih u rad kluba.
I tako, idem ulicama Tokija, kad ispred hotela Takanava princ, vidim Gulivera. Da li to ja sanjam? Običnim Evropljanima su Japanci do ramena, a ovom deliji do pasa. Skupim hrabrost, i banem pred njega, kad ono onaj Vlade iz Prijepolja. Divac. I to sa suprugom Snežanom, što se i vidi na priloženoj fotografiji, sa mnom lično. Došao čovek na sesiju MOK-a, da podrži kandidaturu Beograda, za neku olimpijadu, zaboravio sam koju, a i MOK je tada zaboravio na nas. Popismo piće, ko ljudi, pa u šoping. I to podzemnom, koja ide 250 na sat, ali u čiji se vagon Vlade jedva spakovao, dok je ostalim putnicima donja vilica pala na grudi. Ja sam bio moderator, spona između njih i njega. Viši od njih, niži od Divca. Taman.
Čudo od belca
Čak sam naučio i nekoliko reči japanskog. Novine nisam čitao, jer da bi Japanac mogao da čita obične novine, mora da poznaje čak tri hiljade ideograma. Mnogo, brate, i za nas Srbe. Tako sam se na japanskom sporazumevao kao Mogli, a pomagao se tečnim Tarzan inglišom.
E, ali tu je bio i jedan baja iz Beograda, da ne kažem iz Velikog Gradišta . Taj moj drugar Dragan Milenković pravi je doktor za japanski. Bio je čak i dopisnik Tanjuga iz Tokija, a njegovoj deci japanski je maternji. Kako? Pa, majka im je Japanka po imenu Secuko, sada Beograđanka iz Mirijeva. Elem, kad taj Drakče progovori japanski, bez stranog naglaska, gotovo akademski, svi, ili u hotelu, ili u prodavnici, ili na ulici, stanu, okupe se oko njega i zevaju u čudo neviđeno. Jednom je, priča mi on, japanski ambasador u Rumuniji, prolazio sa svitom kroz Gradište na Dunavu, pa su malo zalutali i meštane pitali, naravno na engleskom, gde je put za Đerdap. Meštani su odložili pivo, slegali ramenima i vrteli kačkete na glavi. Utom banu Dragan san, na kršu od bicikla, bos, u atletskoj majici. I onda im na savršenom japanskom opiše pravac, sedne na bicikl i odjezdi. Svi iz dva auta izlete, pitaju prisutne ko je ovaj čovek, ali iako svi znaju Dragana, ne znaju engleski, a kamoli japanski. Posle mi je Dragan objašnjavao: Neka misle da svaki seljak u Srbiji zna japanski.
Taj naš Japanac me je vodao po Tokiju kao mečku, pokazjući mi prestonicu To kjo, isti osnov kao stara prestonica Kjoto, Kjo to, samo obrnuto.Taj doktor za japanski dobio je i japansku nagradu za prevodilaštvo, ali, u to vreme, niko da ga angažuje kao novinara ili diplomatu. Bio je ronin, samuraj bez gospodara. A bio je samuraj i po. I sada je, negde u Borbi, koja, imam utisak, još izlazi.
Za cara i otadžbinu
Japan je druga ekonomska sila na svetu: od oko 700 industrijskih robota koliko ih ukupno ima na kugli zemaljskoj, oko 400 ih je u Japanu. O automobilskoj industriji da i ne govorim. Čak i jedan ja, ubogi satiričar, vozim macudu, što vam je mazda. Prvi po onome, drugi po ovome, treći po svemu… a naročito po tome što se svi, pre svega, osećaju kao Japanci. I svi su za cara i otadžbinu, još od njihovog majskog prevrata ili osme sednice, kada su razni šoguni ili povili glave, ili ih izgubili. Patriotizam je na najvećeoj visini, kao onaj u Izraelu. Nisu hteli da popuste Amerima, sve dok ovi nisu izvukli onu Enolu gej, pa tras na Hirošimu i Nagasaki. Tek onda je došlo do njihovog kumanovskog sporazuma.
Ali, borbeni duh ih nije ostavio.
Najpopularniji ljudi Japana, osim carske porodice, jesu kraljevi sumo rvanja. Ceo Japan živi za šest „gren slem“ turnira u ovom sportu. Treniraju i aikido i druge borilačke veštine, pa sve mislim da će, jednog dana, ponovo krenuti na Perl Harbor.
Zasad su jedini nosioci ordena atomske bombe u svetu, baš kao i mi osiromašenog uranijuma u Evropi. Možda je to simbolično i tajna njihovog uspeh, a našeg kraha. Oni su dobili obogaćenu atomsku bombu, a mi osiromašeni uranijum. Donatori sad merkaju Iran. Valjda će nas i Japance ostaviti a miru.
Kad sam uzleteo sa aerodroma Narita, ostavio sam pod sobom jedan mravinjak, bolje reći pčelinjak, u kojem se tačno zna ko šta radi. A radi se, bogami, muški.Samo zuji.
Sajonara, mahnuo sam, gledajući ih sažaljivo, i odleteo u svoj nespokoj zvani Srbija.