„Ljudi koji su stali na tigrov rep“ – PRIČA O VERNOSTI
(Film će biti prikazan u ponedeljak 27. aprila u 22.25 na 2. Programu RTS-a)
Akira Kurosava snimio je prva dva filma tokom II svetskog rata: „Sanširo Sugata“ ( Saga o džudou) 1943. i „Najlepše“ 1944. godine.
Treći film „Ljudi koji su stali na tigrov rep“ ( 虎の尾を踏む男達 Tora no O o Fumu Otokotaći ) Kurosava je počeo da snima na samom kraju rata 1945. i to je njegov najneobičniji film. Trajao je samo jedan sat, a pošto je rađen na osnovu teme koju su obrađivali i u drevnom pozorištu NO pod naslovom „Ataka“ i u pozorištu KABUKI pod naslovom „Kanđićo“ , radnja filma tekla je veoma sporo (u stilu japanskih tradicionalnih pozorišta), a u film su ubačene i pesme hora kao pratnja (kao u nekoj grčkoj drami, ali i kao u pozorištima NO i KABUKI). Pored profesionalnih filmskih glumaca, od kojih je najpoznatiji Takaši Šimura, angažovan je i poznati komičar Kenići Enomoto, koji je igrao jednog od nosača, potpuno u stilu drevne pozorišne komike.
Događaj, na osnovu koga je napisan scenario, odigrao se 1185. godine, istinita je priča, koja je prerasla u legendu. Ali u Japanu, veoma posvećenom prošlosti, kroz priče, romane, pozorišne predstave i u srcima ljudi, taj događaj živi i dan danas.
Naime, 25. aprila te 1185. godine dva najjača samurajska klana Minamoto (nazvan i Genđi) i klan Taira (Heike) sukobili su se u velikoj pomorskoj bici kod mesta Dan No Ura, a pobedio je klan Minamoto. Vojsku Minamotoa tokom bitke predvodio je Jošicune, najmlađi u klanu, i time obezbedio da se njegov polubrat Joritomo proglasi za šoguna i tako zavlada Japanom. Bitka je bila spektakularna, odigrala se na uzburkanom moru, a čuda od junaštva činio je mladi Jošicune, kome je tada popularnost još više porasla.
Umesto da ga dočeka trijumfalno, Joritomo naređuje da se Jošicune uhapsi, zbog nekih lažnih optužbi, a ovaj počinje da beži, krijući se od polubrata. Stariji Joritomo, koji skoro neprikosnoveno vlada Japanom, u želji da spreči Jošicunea da stupi u savez sa drugim feudalcima, postavio je kontrolne punktove na svim putevima, a na tim punktovima se vrše tako stroge provere, da niko kroz njih ne može da prođe.
Od velike vojske kojom je Jošicune zapovedao ostalo je samo nekoliko vernih pratilaca, među kojima je bio sveštenik – borac Benkei. Pre nego što su stigli na kontrolni punkt kod luke Ataka, sveštenik Benkei predloži svom gospodaru da uzme prtljag od nosača i da tako, prerušen, lakše prođe proveru. Jošicune (obučen kao sveštenik) prihvata predlog, uzima veliku balu od nosača i kreće na kraju kolone, ali ih na punktu zaustavlja samuraj Togaši.
Uz velike napore, Benkei uspeva da uveri Togašija da su oni samo grupa sveštenika, koji prikupljaju priloge za budistički hram Todaiđi u Nari i, kada su svi uvereni da je opasnost prošla, Togaši opazi mladog Jošicunea, koji, ma koliko dobro prerušen, ne može da sakrije svoje aristrokratsko držanje.
Togaši zaustavi Jošicunea i u trenutku kada je počeo da ga ispituje, do njih se vraća sveštenik Benkei i besno palicom počinje da tuče mladića.
«Šta je, zašto nas zadržavaš!» viče Benkei i tuče Jošicunea, a Togaši, videvši to, pušta mladića da nastavi put. Togaši, kažu pripovedači, nije mogao da zamisli da Benkei može da tuče svog gospodara, pa ih je zato, uveren da se prevario, pustio da krenu dalje.
Kasnije, kada su odmakli, Benkei klekne i moli Jošicunea za oproštaj, jer sluga ili pratilac u feudalnom Japanu, nije mogao da zamisli ni da takne gospodara, a kamoli da ga, pod bilo kojim izgovorom, tuče. Benkei nudi gospodaru da izvrši samoubistvo, kako bi sprao sramotu koju mu je naneo, što Jošicune, naravno, odbija i oni nastavljaju dalje. Tu se završava prvi deo priče o vernosti, a tu je negde blizu i kraj Kurosavinog filma.
Generacije Japanaca govorile su vekovima o osećanjima sveštenika Benkeija, koji je, da sačuva život gospodaru, postupio protiv svih pravila koja su tada vladala u feudalnom Japanu. Svaki čovek nižeg ranga, u to vreme, naime, smatrao je da je bolje da umre nego da na bilo koji način povredi ili uvredi gospodara, pa se Benkeijev postupak smatra ne lukavstvom, nego vrhunskim činom žrtvovanja. Uverljivost kojom je nastupio Benkei bila je toliko velika da je prevarila iskusnog samuraja Togašija, kaže većina pripovedača.
Ali, kažu druga japanska predanja, priča o vernosti ima još jedan, sakriveni, deo. Togaši je, kaže ta verzija, od samog početka prepoznao Jošicunea i sveštenika Benkeija i samo se igrao sa njima, puštajući Benkeija da ga trikovima obmanjuje, ali je bio spreman da ga posle toga uhapsi.
Ali, kada je video kako Benkei tuče svog gospodara, kako bi ga sačuvao od hapšenja, Togaši shvati da je osećanje vernosti i privrženosti gospodaru kod Benkeija toliko veliko da prevazilazi sve što je do tada bio video. Potresen tako velikim osećanjem vernosti, Togaši odluči da se i dalje pravi da je prevaren i propušta ljude koje je, kao veran sluga svog gospodara, trebalo da uhvati. Tim činom, kaže japanski hroničar, Togaši je odao počast vernosti koju je pokazao sveštenik Benkei prema svom gospodaru.
Kurosavin film je, međutim, takođe morao da prođe kroz mnoga iskušenja. Završavan u trenutku kada su u Japan počele da ulaze američke okupacione snage, u septembru 1945, film je pao u oči tek pristiglih cenzora, koji su tvrdili da film suviše pohvalno govori o feudalnim vrednostima i predložili da se film zabrabni za prikazivanje. Američki cenzor pokušao je da Kurosavu ubedi da se film zabranjuje zato što je cela njegova radnja bukvalno preneta radnja predstave pozorišta KABUIKI. Kurosava se gorko nasmešio i rekao:“ Da, ali drama iz KABUKIJA kopirala je mnogo stariju predstavu pozorišta NO“, ali nije uspeo da ubedi Amerikanca, Film je prikazan tek 1953. godine.