Tojo Šibata ( 1911- 2013 ) je počela da piše poeziju u 92. a u 97. godini objavila poetsku knjigu „Ne daj se“, koja je postala apsolutni bestseler – prodato je preko dva miliona primeraka. Umrla je u 101. godini života, a njena velika popularnost učinila je da smrt stogodišnjakinje bude vest dana u Japanu. Film o njoj je počeo da se snima dok je bila živa, a završen je i postao mnogo gledan samo nekoliko meseci posle njene smrti. Rođena je 1911. godine, a najveći deo života provela je kao domaćica, živeći običnim životom u maloj kući u predgrađu Tokija. Nekoliko godina posle smrti muža, sin ju je smestio u starački dom, a 2003, kada je video neke njene stihove, predložio joj je da ih negde objavi. Poslala je jednu pesmu dnevnom listu „Sankei šinbun“, za poetsku rubriku, za koju konkuriše na hiljade ljudi, a svakog dana objavi se samo jedna pesma.

Pesma neobične starice objavljena je vrlo brzo, a , pošto su mnogi čitaoci pisali redakciji, hvaleći njenu poeziju, u kratkim razmacima objavljeno joj je još nekoliko pesama. Kao samizdat 2009. godine objavila je prvu zbirku pesama pod naslovom „Kuđikenaide“ ( Ne gubi snagu – Ne daj se ), a, pošto je knjiga vrlo brzo zapažena, u još lepšoj opremi, sa ukupno 42 pesme, 2010. godine objavila ju je izdavačka kuća „Asaka šinšja“. U Japanu se poetske knjige smatraju zapaženim kada se prodaju u desetak hiljada primeraka. Ali, pojava ove knjige vedre starice, koja je u svojoj poeziji slavila život i pozivala na optimizam, u doba velike ekonomske krize, a ubrzo i strašnog zemljotresa i cunamija, koji su 2011. pogodili tu zemlju, dovela je do neverovatne prodaje knjige i statusa književnog bestselera.

U knjižare je 2012. stigla i njena druga poetska knjiga „Imam 100 godina“, koju je napisala povodom svog stotog rođendana. Druga knjiga bila je prodata u 450 000 primeraka, kada je početkom 2013, Tojo Šibata umrla tiho, u snu.