Onomatopeja je reč kojom se oponaša neki zvuk u prirodi ili čovekovoj okolini. Čovek je nekada mnogo više osluškivao prirodu i, slušajući njene zvuke, pokušavao da odgonetne šta mu priroda poručuje. Vekovima izolovani od ostalog sveta na svojim udaljenim ostrvima, Japanci su sačuvali bogatstvo svog jezika, kojim su od davnina znali da komuniciraju sa prirodom. Zvuci koje izaziva vetar, voda koja žubori, talasi koji udaraju o obalu, krici i pevanje ptica, glasovi životinja, ali i škripa drevnih japanskih kuća od bambusa i drugog drveta, uvek su za Japance imali mnogo više značenja nego za stanovnike drugih zemalja, na kontinentu.

Japanci čuvaju i upotrebljavaju onomatopeje u svakodnevnom govoru, u književnosti, pozorištu. Obično ozbiljni, kada razgovaraju sa prijateljima, bilo kog životnog uzrasta bili, Japanci se razmašu, koristeći kao pomagalice i gestove rukama i celim telom, ali postaju i glumci, jer onamatopejama, koje često imitiraju prirodu oko nas, čine svoju komunikaciju živom.