Пише: Димитрије Анђелковић
Др Дејан Разић рођен је 1. 12. 1935. у Старој Кањижи (данашња Кањижа), у Краљевини Југославији. Матурирао је са одличним успехом у 7. београдској гимназији 1954. Исте године, у септембру, уписао се на Групу за светску књижевност са теоријом књижевности тадашњег Филозофског факултета у Београду. У исто време је учио и енглески језик на Коларчевом народном универзитету. На студијама се први пут упознао са књижевностима Далеког Истока, индијском, кинеском и јапанском. „За све је „крив“ Воја Ђурић[1], некадашњи шеф Катедре за светску књижевност од кога сам први пут чуо нешто о јапанској и кинеској књижевности“, каже др Разић у једном интервјуу.
Из књиге: Вечна ризница, Филолошки факултет, Београд, 2007.
Већ следеће, 1955, одлази у Велику Британију, где ће провести наредне две године. Прво проводи време у Велсу на Међународној конвенцији студената, па затим наставља да студира енглески језик и књижевност, који је претходно започео. „Ноћу је радио на грађевинама, а дању учио енглески језик и књижевност у лондонском Викторија колеџу“, све до завршетка студија, 1957. Добио је прилику да, преко стипендије, студира даље у Америци, али пошто је морао дуго да чека на ред да искористи стипендију, одлучио је да оде на другу страну света, у Аустралију.
Када је отишао у Сиднеј, 1958, сазнао је да се управо тада отворила Група за кинески језик и књижевност у оквиру Катедре за оријенталистику на Универзтету у Сиднеју, па се одмах уписао на њу. Радио је паралелно као старатељ глувонеме деце у једном дому и савладао језик знакова. 1959. године се на истом универзитету отворила Група за јапански језик и књижевност, па се и на њу уписао. Дипломирао је са Групе за јапански језик и књижевност 1963, и добио стипендију Саинођи за Јапан. У Јапану, на токијском универзитету Васеда проводи 2 године, од 1964. до 1966. и слуша предавања из савремене јапанске књижевности и историје јапанске драме. Након тога се враћа у Аустралију, на Универзитету у Канбери, наставља студије и брани магистарски рад 1967. Исте године, након завршетска студија, постављен је за лектора за кинески и јапански језик на Технолошком колеџу у Сиднеју. 1968. године постављен је за лектора, а касније вишег лектора–предавача кинеског и јапанског језика на Квинслендском универзитету у Бризбејну до 1970.
26. 5. 1971. се враћа у Југославију, запошљава се у Галеници као преводилац и 15. 2. 1972. покреће курсеве за кинески и јапански језик на Коларчевом народном универзитету у Београду, који су трајали 9 година. 1974. године на Филолошком факултету у Београду бива постављен као лектор – предавач у оквиру Лектората за кинески језик, а 1976. на исто звање у оквиру Лектората за јапански језик. Учествовао је на разним оријенталистичким симпозијумима у Европи (Љубљана, 1975; Бихаћ, 1979; Фирнеца, 1979; Варшава, 1980; Хаг, 1982). Боравио је у Јапану 1979. и 1985. као стипендиста јапанске фондације. Одбранио је докторску дисертацију на тему Натурализам у модерној јапанској књижевности априла 1982. на Филолошком факултету у Београду. 1983. је изабран у звање доцента на истом факултету, са жељом да се оформе посебне и независне Групе за кинески и јапански језик, књижевност и културу.
Из књиге: Вечна ризница, Филолошки факултет, Београд, 2007.
У априлу 1985. др Дејан Разић предаје свој наставни план и програм за кинески и јапански језик тадашњем декану, Славољубу Ђинђићу, са жељом да настави свој посао као предавач. Међутим, након повратака из Јапана, стиже допис 7. 10. 1985. да се др Дејан Разић тешко разболео и да није у могућности да држи наставу. Др Душан Пајин описује свој одлазак у посету др-у Дејану Разићу у болници овако: „Али, био сам препаднут, срце ми се стегло – био је то неки други Разић, помало одсутан, а физички сасвим измењен. (…) Он је говорио о будућој операцији и скором изласку из болнице. То је било наше последње виђење, иако смо једно другом рекли довиђења“. Др Дејан Разић је преминуо 16. 1. 1986. у Београду и кремиран је два дана касније на Новом гробљу у Београду, оставивши за собом темеље за покретање група за кинески и јапански језик, књижевност и културу Катедре за оријенталистику на Филолошком факултету у Београду.
Уџбеник за кинески језик који је др Дејан Разић приредио са двојицом колега–лектора из Кине.
Дело др Дејана Разића се, поред предавачког дели на преводилачко и научно. Ко-аутор је уџбеника Кинески језик (1983) са још двојицом лектора из Кине. Преводио је многе класичне и савремене јапанске песнике (нпр. велику хаику четворку, Башо, Бусон, Иса и Шики) и неколико јапанских романа: Жена у песку Абе Кобо (1982), Златни павиљон Јукио Мишима (1982), Црна киша над Хирошимом Ибусе Масуђи (1982) и Хиљаду ждралова Јасунари Кавабата (1982). Приредио је и већим делом превео антологију савремене јапанске приповетке Вештина сенчења (1983). Аутор је неколико научних текстова о јапанској поезији: Савремена поезија Јапана (Савременик, 1972, бр. 8-9), Развој хаикаи поезије од настанка до Башоа (Летопис Матице српске, 1979/424, бр. 5), Врхунац хаикаи поезије – Мацуо Башо (Летопис Матице српске, 1979/424, бр. 6), Хаику поезија као кристализација духовних настојања Далеког Истока (Градина, 1980/2), Ћутање у књижевности Кине и Јапана (Књижевна критика 1980/5) и Класична јапанска поезија (Културе Истока, 1984, нулти број). Превео је најпознатије дело Мацуо Башоа, Уска стаза у забрђе, које је објављивано у Књижевној речи током 1982. (од бр. 193/194 до бр. 199), а уобличено у књигу тек 1994. Аутор је књиге Зен (1985) која представља сажет приказ философије и манифестације зена у свим аспектима живота Јапанаца, као и историју кретања те философије од Индије до Јапана.
Др Дејан Разић је отишао у тренутку када је био спреман да се у потпуности посвети отварању света кинеске, а посебно јапанске културе у Југославији. Уз др-а Владимира Девидеа, математичара и јапанолога из Загреба, др Дејан Разић са својим радом представља почетак академског утемељивања и изучавања јапанологије и синологије у Југославији, чије плодове, због тешке болести, није стигао у потпуности да ужива.
Др Радосав Пушић, професор са Групе за кинески језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду, у сећање на др-а Разића, рекао је ово: „Сећам се да се баш у овој сали у којој смо и ми данас, сали препуној људи, жељних да чују реч првог докторанда из јапанолошких студија, он у једном тренутку обратио студентима речима да су ту међу њима будући преносиоци ватре коју је он упалио. Та ватра и данас гори у његовим делима“.
[1] Војислав Ј. Ђурић (17. 1. 1912 – 27. 7. 2006), универзитетски професор, историчар књижевности, академик, оснивач Катедре за општу књижевност са теоријом књижевности на тадашњем Филозофском факултету у Београду.