Piše: Dragan Milenković
Ma šta se događalo, neke stvari se ne menjaju. Jedna od njih je da se Sajam knjiga u Beogradu organizuje krajem svakog oktobra, kada se u Beograd, glavni grad ( nekada Jugoslavije ) Srbije sliju ljubitelji knjige i književnosti iz naše zemlje i celog Balkana – a bogami i sveta. Na tom Sajmu knjiga ja sam decenijama bio posetilac – još kao gimnazijalac i student Filološkog fakulteta, a kasnije i izdavač ( ranije IP “Prosveta” ) – sada, kao predsednik Srpsko-japanskog društva “Beograd-Tokio”. A na našem štandu, koji delimo sa kućom “Kokoro” , neminovno se traže dela Jukija Mišime, pisca koji je krajem novembra 1970, izvršio spektakularno samoubistvo harakirijem, koje je zapanjilo čitav svet.
Istraživao sam Mišimin život za vreme studija u Japanu ( 1974-1976 ), govorio na godišnjicama njegove smrti u Tokiju, njegove sledbenike desničare, koji su 1999. u Japanu demonstrirali protiv bombardovanja Srbije od strane NATO-a, predstavio srpskoj javnosti. Preveo sam ukupno četiri Mišimine knjige, a sada se, iako su prošle decenije, najviše traže
“Život bez kompromisa – biografija Jukija Mišime” od Džona Natana
https://www.japanorama.rs/product/misima-zivot-bez-kompromisa/
i “Tri price o ljubavi i smrti “ – tri omiljene Mišimine priče, među kojima je najlepša priča “Patriotizam”.
https://www.japanorama.rs/product/tri-price-o-ljubavi-i-smrti/
Jukio Mišima je dugo bio najčuveniji, najplodniji japanski pisac, više od deceniju stajao je u redu za Nobelovu nagradu za književnost. Bio je jedan od najvećih poznavalaca japanskog jezika i tradicije, priznat kao stilista, bio je najprevođeniji u SAD i drugim zemljama sveta i bio poznat po svom bogatom i punom iznenađenja javnom životu.
Taj Mišima ( pravo ime: Kimitake Hiraoka ), za koga su svi pretpostavljali da je jedan od najispunjenijih i najsrećnijih ljudi ne samo u svojoj zemlji, nego i možda u svetu, pre tačno 54 godina, baš na dan 25. novembra 1970, u Tokiju, odlučio je da se ubije i da ceo svet to sazna u jednom kratkom času, jer su vest o tome, dok je pre samoubistva držao govor ( koji su uživo prenosila japanska , a sa njima i svetska medija ) nekoliko minuta posle njegove smrti saznali svi na Zemljinoj kugli.
Mišima je, sa grupom svojih sledbenika, studenata, toga dana zauzeo štab Japanske armije, pokušavši da navede vojnike da izvrše vojni udar. Želeo je da se vrate prerogative caru, da se Japan izvuče ispod „američkog kišobrana“, i da ponovo postane nezavisna zemlja. Pošto mu to nije uspelo, on i njegov pratilac Morita, izvršili su samoubistva harakirijem. )
Evo jednog manje poznatog teksta o tom Mišiminom poslednjem činu. Autor teksta je novinar najstarijeg japanskog dnevnog lista „Mainići šinbun“ – izdanja na engleskom jeziku.
Piše: Takao Tokuoka, “Mainchi Daily News”
Nebo nad Tokijom bilo je vedro i vazduh osvežavajuće hladnjikav tog dvadeset petog novembra 1970. godine, dok sam stajao ispod balkona zgrade Štaba za istok Japanskih snaga samoodbrane. Na balkonu stajao je Jukio Mišima, vičući, bolje reći jedva izvlačeći iz sebe preostalim atomima snage svaku od svojih poslednjih reči. Kasnije je mnogo ljudi govorilo da nisu skoro ništa mogli da razumeju, zbog buke koju su stvarali helikopteri sa novinarima i televizijskim snimateljima koji su lebdeli iznad njega. Ali ja se tog dana i tog događaja sećam na sasvim drugačiji način. Njegove reči mi uopšte nisu bile nejasne i čak mi se činilo da je njegov glas nadjačavao zujanje helikoptera i uvrede koje su mu dobacivali mladi vojnici postrojeni na pisti u dvorištu.
I dandanas sam u stanju da verujem da oni koji su tvrdili da nisu mogli da čuju Mišimu u stvari nisu ni obraćali mnogo pažnje tom piscu koji je odlučio da umre, već su ih više zanimali helikopteri. Mišima je očigledno pripremao i svoja pluća za taj trenutak. On je dugo trenirao karate, boksovao i dizao terete i njegovo telo bilo je spremno da prenese slušaocima njegovu poslednju poruku glasno i jasno.
Ali možda je moje pamćenje ipak na neki način pomućeno i možda Mišima toga dana stvarno i nije mogao da se čuje. Možda sam ja bio samo izuzetak među onima koji su ga slušali, zbog toga što sam taj isti njegov glas čuo jedan čas i četrdeset minuta pre toga. Tada je zvučao sasvim smireno, kao i obično, i mora da je to učinilo da budem potpuno pripremljen za njegov glas i ono što je Mišima želeo da kaže. “Da li bi bio tako ljubazan da u jedanaest sati dođeš na Ićigaju (Štab za istok Japanskih snaga samoodbrane)?” pitao me je tog jutra telefonom. “Tatenokai (Društvo štita – Mišimina privatna vojska) je ugovorio sastanak tamo i jedan od mojih ljudi će te sačekati”. Glas mu je delovao toliko mirno da nisam nikako mogao da pomislim ništa neobično.
Otišao sam do Ićigaje, tamo me je sačekao mladić, član Tatenokaija, i dao mi pismo u kome me Mišima zvanično poziva da posmatram poslednje trenutke njegovog života. Na kraju govora Mišima je tri puta glasno uzviknuo “Neka živi car!” i vratio se u kancelariju komandanta Štaba za istok gde je, kako sam kasnije saznao, izvršio seppuku, a jedan od njegovih vernih pratilaca odrubio mu je glavu.
Još dok sam slušao njegov govor, shvatio sam da namerava da umre, ali moj razum se sve to vreme borio sa mojim šestim čulom. Sve vreme mi je pred očima bio mali tricikl Mišiminog sina u bašti njihove kuće. Čovek u četrdesetim godinama života, oženjen, sa decom, i uz slavu velikog pisca kakvu je uživao, nije nikako mogao da pomisli na samoubistvo. Danas, četiri godine posle toga, Mišimine smrti se sećaju skoro samo desničari. I ove godine na dan 25. novembra, kao i prethodne tri, oni će održati svoj godišnji skup “patriota”. Taj skup dobio je naziv prema Mišiminoj priči “Patriotizam” koja govori o jednom oficiru Carske armije, koji se ubio u vreme “događaja od 26. februara” (pobuna carske garde u februaru 1936. godine).
I ove godine veliki broj tih desničara će držati govore o tom, kako oni kažu, umrlom patrioti. Njihovi govori biće puni vatre patriotizma koja će se širiti salom u kojoj se redovno sastaju. Izgleda da je ta vatra rezultat verovanja govornika i njegovih slušalaca da na njih vrši pritisak onaj suprotni-levičarski kamp.
Ali, nešto u meni stalno navodi na pitanje: “Da li je Mišima stvarno bio desničar?” Čudesni život toga pisca bio je bez sumnje podeljen na četiri “struje”. Jedna od njih bila je struja “akcije”, druga “pisanja”, treća “pozorišta” i četvrta “tela”. Svako zna da su se Mišimine akcije sastojale od učestvovanja u vojnim vežbama Japanskih odbrambenih snaga i treniranja starih japanskih borilačkih veština – koji mogu da se shvate kao simptomi njegovih desničarskih tendencija. Prava opsesija i privrženost japanskom samurajskom maču, njegovo Društvo štita, njegov poslednji govor na Ićigaji i neki od njegovih eseja, uključujući i “Sunce i čelik”, govorili su isključivo o desničarskim naklonostima čoveka čiji se svaki govor završavao: “Neka živi car!”
Nasuprot tim simptomima, ipak ja lično verujem da je Mišima i sve ono što je on osećao i mislio bilo mnogo složenije nego što je običan politički fanatizam. Imam mnogo razloga da tako mislim. Nekoliko meseci pred njegovu smrt slušao sam Mišimu kako strasno napada jednog od desničarskih mislilaca koji danas tvrdi da je bio najbolji prijatelj Mišime-kuna (sufiks koji daje prisnost u obraćanju). Dugogodišnji piščev prijatelj i prevodilac na engleski jezik, doktor Donald Kin, mi je jednom takođe rekao da bi trebalo da malo pažljivije pročitam neke delove “Mora plodnosti”, Mišiminog poslednjeg i najznačajnijeg dela. U toj tetralogiji, posebno u “Odbeglom konju” i “Hramu zore” on opisuje jednog desničara kao odvratnu i neprijatnu osobu.
Svima nam je jasno da je njegov politički stav bio daleko od toga da bude sličan glavnom toku japanskih intelektualaca koji su uglavnom bili naklonjeni levičarstvu. Ali, istovremeno, i u najobičnijim razgovorima, kao i u svojim delima, nije se uopšte trudio da sakrije prezir prema konvencionalnim desničarima. Ako možemo da garantujemo da je njegovo “samoubistvo bilo nešto isto onoliko isplanirano u dubini srca kao što se planira umetničko delo” (Alber Kami), onda njegovo samoubistvo, isto onoliko koliko njegova književna dostignuća, može da ukaže na nešto mnogo dublje od onoga do čega jedan nepopustljivi desničar može da pronikne. Zar on prvenstveno nije bio umetnik? Zar većina njegovih ideja nisu bile apstraktne ideje umetnika? Da li je moguće da on bude tennoist, kad mu je tenno (car) značio isključivo kao apstraktno otelovljenje japanske tradicionalne kulture?
Mišima je bez sumnje govorio mnogo o akciji i patriotizmu, ali sam ja sklon da verujem da on nije baš bio onakav desničar kakav današnji desničari misle da je bio. Neki ideološki helikopteri – ako tako mogu da se izrazim – su u ovo vreme veoma bučni, tutnjeći vazduhom i pokušavajući da zagluše, a već su i zaglušili, pravu Mišiminu poruku. Mislim da ja mogu da ga čujem mnogo jasnije nego mnogi ljudi u Japanu. Za mene Mišima je dovoljno glasan.
Tokio, 25. novembra 1974.
( Preveo: Dragan Milenković )