Унутрашње динамике глобалног

Уколико појединци ограничавају свој живот на микропростор сопствене собе, не значи да у
њој не отварају макропростор свог дигиталног света, каже Бранка Кузмановић

Пише:
Мирјана Стојадиновић

ИЗЛОЖБЕ

Кроз слике Бранке Кузмановић јуре брзи возови, постоје увиди у неуролошки свет људског мозга,
који може да се види и као међупланетарни свет и као електронски импулси савремене
технологије, ту су Оријент експрес и феномен градских пустињака. Све су то елементи који
инспиришу визуелно бујни, а опет знаковно сведени на најновије радове – сликарски опус
„macrovsmicro” ове уметнице, која га публици представља у Галерији Факултета ликовних
уметности Универзитета уметности у Београду, својој алма матер, где је дипломирала 1994.
године, а потом завршила и магистарске и докторске уметничке студије. Данас је редовни професор
на Факултету примењених уметности.

Иако изложба пред нама на први поглед обухвата општу тему макро и микро светова, која је
готово све време присутна у вашим радовима, она доста храбро иступа у ново поље, па чак и
самом богатом наративношћу радова. Одакле долази подстицај за ову целину?
Радови на изложби „macrovsmicro” настали су као резултат промишљања савременог тренутка,
микро и макро позиција у контексту реалитета и информатичке културе. Између два пола, макро –
глобалног и микро – појединачног, постоји амбивалентан однос у сагледавању стварности
условљен све више дигиталним концептима који управљају нашим доживљајима, (са)знањима,
потенцијалима и другим. Готово унутар сваке појаве, у односима појединца и мноштва, унутар
бројних локалних и општих тенденција и процеса можемо наћи неку дихотомију, градацију у реду
величина која доводи до контраста, супротности. Зато слике, с једне стране, акцентирају одабране
детаље неког проблемског аспекта, и с друге стране, успостављају међусобни контекст у односу
макро vs. микро.

Оно што делује да је неодвојив део ваших радова јесте минимализам, који год медијум да је у
питању. Како сагледавате минималистички уметнички израз у данашњем надражајно
презасићеном свету?

Мој рад није посвећен минималистичком правцу ни минималном изразу као обавезујућем току и
исходу у визуелном исказу. Превасходно је заснован на мом сензибилитету, из којег, између
осталог, проистиче и моја ликовна пракса тј. поетика, која се континуирано приказује и настоји да
се развија.
У креативном раду, готово увек, настојим да се упустим у нешто другачије, за мене ново, или,
уколико је нешто и слично претходном, често имам намеру да то модификујем. Стварање је
отворено поље којем доприноси и моје кретање кроз различите ликовне технике и медије. За мене
је изазов направити добар спој идеје и начина на који ће се она реализовати, и наравно, нов
стандард постављен у односу на сопствени, већ постигнути.

Један диптих великог формата иступа из општег изразито „охлађеног” сликарског геста
својим, за вас нетипичним колористичким засићењем и обликовном гестуалношћу. Посвећен
је феномену Хикикоморија – друштвено изолованим појединцима пре свега у Јапану и Јужној
Кореји који не излазе из својих станова, а друштвене контакте своде на нужност. Ако су
остале слике рационалне, промишљене, хладних боја са евентуалним топлим акцентима, у
ове две слике имамо један непрегледни вихор цинобер-црвене у коме можемо да се осетимо
потпуно „прогутано”, али уједно и сигурно. У каквом односу ове слике стоје спрам осталих
радова?

Слике Моријева соба и Моријев прекривач (Мори – скраћеница од Хикикомори) нису форматиране
као диптиси али су надовезујуће јер се обе баве феноменом који је описан у питању. Утисак је да је
данашњи начин живота појединаца, особито младих особа, на специфичан начин захтеван и
сложен, свакако обликован и све више условљен информатичком културом. Као неки вид бега од
сложености, захтевности савременог начина живота у дигитално развијеним друштвима света
понеки појединац/појединка ограничава свој живот на простор сопствене собе (слика Моријева
соба), при чему не значи да у њој избегава виртуелни, дигитални свет, напротив. Слика Моријев
прекривач указује на тенденцију још дубљег урањања у „сопствени свет”, што је метафора за
живот који тече као „дубоки сан”.
Наравно, појаве добровољне изолације могу да се уоче и у друштвима која нису на нивоу
поменутих, проистекле из неких сасвим других разлога.
Надовезујуће слике, али и као нека врста супротности сликама Моријева соба и Моријев прекривач
јесу слике Ноћу и Дању, које мотивом просторности, града, урбанитета, отворености, поспешују
контраст према затворености појединца у „соби” у којој он најчешће губи осећај за функционисање
према циркадијалном ритму. Надовезивањем супротности према сликама Моријева соба и Моријев
прекривач проширују се позиције из којих појединац може да доживљава свет око себе. Уколико
тим позицијама придодамо интернет, поменути односи се релативизују и самим тим отварају нове
перспективе.

Материјалност ваших радова је веома широког дијапазона и делује да сваки пут изнова
тражи свој облик: од цртежа, преко инсталације, фотографије, видео-радова, објеката, до
повратка самој слици. Зашто је сада слика та у којој налазите свој глас и то изразито великог
формата?
Сликарство као медиј ми се у овом тренутку чини најадекватнији текућим идејама и потребама
рада. Што се тиче поменутих других медија, они су увек ту и биће присутни у мом будућем раду. У
основи моје праксе је ликовни, визуелни медијски номадизам.

Шта за вас значи простор Галерије ФЛУ? Колико је простор галерије усмеравао обликовање
саме поставке?
Простор Галерије ФЛУ је разматран од периода задобијања идеје, намере да оне буду спроведене
кроз медиј слике, преко концептуализовања изложбе с обзиром на простор галерије, све до
финализације изложбе. Садашњи простор Галерије ФЛУ је нов, проширен и у многим аспектима
унапређен. Физичка потподела галерије је одговарала потцелинама које су формирали моји радови
тако да је у том смислу постојала добра интеракција у обликовању изложбе. Финализацији саме
изложбе допринеле су специфичне могућности осветљавања простора као и кретање кроз галерију
тј. могућности сагледавања радова у њој.

( Овај текст пренет је, са одобрењем уредништва дневног листа «Политика», у целости из додатка
КУЛТУРА-НАУКА-УМЕТНОСТ «Политике» од 7. септембра 2024. године , аутор текста је
Мирјана Стојадиновић)
Потпис: Бранка Кузмановић
Фото лична архива
Потпис: Са изложбе „microvsmacro” у Галерији ФЛУ
Фото Б. Кузмановић