Piše: Ostoja Vojinović
Ovu priču danas moramo početi drugačije, tačnije jedno 100 godina unazad, u vreme kada je ( u subotu, 1. septembra 1923. godine u 11:58:44) Tokio upravo preživeo veliki udar katastrofalnog zemljotresa ( Zvaničan naziv: Veliki zemljotres Kanto 関東大地震, Kantō dai-jishin, Kanto dai đišin) i pokušava da se podigne bukvalno iz pepela, jer je, ne zaboravimo, Tokio i dalje grad načinjen od drveta ( lekcija koja ce se nažalost ponoviti tokom WWII ). Grad je spaljen a svaka ozbiljnija građevina poput čuvene kule u Asakusi (još jedna od čarobnih priča ovoga grada o kojoj moram pisati) se nepovratno srušila. To je i doba kada se Šangaj i Tokio bore za naslov Pariz Istoka, i želja da se svetu pokaže neki moderan grad jedne nove svetske sile.
Upravo u to vreme nastaje Meguro Gajoen ( 目黒雅叙園 ), za to doba izgledalo je kao kako biste vi zamišljali vilinsko kraljevstvo. I grubi prevod je sličan,”elegantna bašta”. Štaviše, vlada duboko ukorenjeno mišljenje da je dobitnik Oskara, nestvarni Spirited Away, ovde uobličen u glavi Hajao Mijazakija. A nastao je iz preke potrebe, jer je on prvi, baš baš prvi “multiplex”, tačnije prvi svadbeni kompleks. Jednostavno rečeno svadbena sala, prostor za banket, ceremonijalni kompleks, restoran i hotel. Ali kakav!! Njen osnivač i vlasnik Rikizo Hosokava (Hosokawa), do tada vlasnik luksuznog restorana, poželeo je da domaćem stanovništvu kao i zapadnjacima ponudi mesto gde će na jednom mestu obaviti sve za najvažniji dogadjaj u životu. I ne samo to, od početka je hteo da to ne bude samo prostor za elitu, već da i običan mladi par može da sebi priušti takvo mesto za najvažniji dan. Možda to ima veze sa njegovim poreklom iz siromašne prefekture Išikava koja i danas 2024. spada u najmanje posećenu japansku oblast, baziranu na poljoprivredi i uvek pod udarima cunamija, pa je svaki njen oporavak još teži. Karijeru je počeo bukvalno trljajući leđa klijenteli u javnim kupatilima, ali je radom brzo stekao prvi local, a ostalo je, rekli bi, istorija. Velika je šteta što je stradao po dolasku Amerikanaca 1945, jer bi njegov duh i polet sigurno pomogli još bržem razvoju posleratnog Japana.
Neočekivano tokom svog prvog odlaska u Japan imao sam tu čast da me moja domaćica (i starija sestra pa i učitelj i vlasnica najvece kolekcije tradicionalne odeće u širem reonu Tokija, verujte mi) Emi Mijakava (Miyakawa) odvede u kompletni obilazak ovog mesta sa sve savršenim obrokom kao velikim finalom.
Pa, da pođemo od hola palate.
Da se na početku razumemo, stari Gajoen je kompletno “obnovljen” ( bolje reći – izgrađen ponovo ), što je popularna fraza u Japanu za sve vrste rekonstrukcija na objektima, ali u ovom slučaju je i bukvalna. Delovi su, naravno, sačuvani i predstavljaju divna remek dela na panelima zidova i bila su izložena i tokom samoga otvaranja pre jednog veka. Ista priča važi i za tavanicu. Nastavite dalje i dolazite do kapije, još jednog ostatka originalne građevine koji je savršeno uklopljen sa okolnom baricom i rastinjem. Ali kao da i on nije dovoljan za divljenje, čim je prođete, usta vam se opet otvore jer stižete do jednog od stvarno bezobrazno skupih, a opet sa stilom urađenih stvari, neverovatni “toalet milion dolara” koji je navodno i koštao toliku sumu, a ako ga posetite shvatite i zašto toliko košta. Ući u, budimo iskreni, običan wc, u ovom slučaju podrazumeva nešto slično kao u divnom svetu. Iz ormana prelazite u zaleđeno kraljevstvo i to je onaj čika divno opisao u knjizi, ali ovde kada otvorite vrata prvo se zabezeknete, jer čim se zatvore za vama vi shvatite da čujete i vidite potok koji glasno žubori i drveni mostić pred vama! A, kao da to nije dovoljno, odjednom se svet pred vama pretvara u zidove sa prelepim zlatnim slikama neobjašnjive lepote tako da zaboravite i zašto ste tu.Ostatak nije važan ali videti ovakav rad na ovakvom mestu.
Neverovatno!!
I onda veliko finale, prava zvezda Gajoena, Hjakudan Kaiden (Hyakudan), iliti staza stotinu stepenika koja povezuje 7 soba sa umetničkim delima koja datiraju iz perioda pre WWII.
Sam Hjakudan kao i banket hala nisu otvoreni stalno tako da poseta ovom mestu može biti organizovana samo tokom velikih japanskih praznika i to nažalost sa vodičem isključivo na japanskom. Ali da biste posetili ovo mesto i dobili dozvolu da slikate morate baš imati sreće ili dobrog domaćina, pa smo moj verni prijatelj Mirjana Nećak i ja upali u taj jedan dan godišnje poznat kao “Wa no Akari” iliti “Svetla harmonije” mada bi se moglo reći i “svetla Japana”. Tokom tog letnjeg dana, ne samo da možete ići lično stepenicama do vrha, već i pogledati divan spektakl u kome se koriste najnovije tehnologije naspram umetničkih instalacija.U stvarnosti, ima tačno 99 stepenika i to sa razlogom. Vidite, simbolički, ako ima 100 stepenika onda ste stigli do kraja puta dok
ovako ispada da je 100. nepostojeći stepenik onaj koji će uvek ostati u tragovima, zarobljen u večnosti. A same sobe do kojih vodi?
Soba Đippo (Jippo)
Nazvana po Đippou Arakiju, slikaru koji je oslikao sobu i koji potiče iz Nagasakija u kojem je i rođen 1872 godine.Takođe je i usvojeni sin još jednog japanskog umetnika Kampoa Arakija.
Soba Gjošo (Gyosho)
Ovde možete naći divne duboreze u drvetu, na stubovima kao i na tavanici. Kao i mnoge sobe i ova je nazvana po umetniku koji je izradio silne ornamente.
Soba Sookju (Soukyu)
Poznata i kao Sōkyü-no-ma, ova soba je lično meni najintrigantnija jer se po vedrom i lepom danu može videti i vrh Fuđija, i zato je najpopularnija za iznajmljivanje. Ime autora čijim slikama je ulepšana komora je Osobe Sokju (Sõkyū).
Soba Seisui
Dok su ostale sobe prilično prostrane i imaju oko 80 kvadratnih metara, odavde pa nagore sobe su iako i dalje bogato dekorisane izuzetno male i podeljene su na dve prostorije,ne veće od 20 kv. metara.
Soba Seikou
Dekor unutar Seikō-no-ma je rad umetnika Itakure Seikō-a iz Kjotoa, poznatog po slikama iz žanra “biđin ga” iliti na naški “slikanje portreta lepih žena”. I ne samo to, slike u ovoj sobi su takođe vezane i za godišnja doba.Pored lepih žena na njima naravno.
Soba Kijokata (Kiyokata)
Za razliku od drugih, ova soba je delo modernog slikara Kaburagija Kijokate, majstora Nihon-ga, što bi u grubom prevodu značilo “Japanski stil slikarstva”. Glavna soba je ulepšana sa njegove četiri slike, takođe je bio ljubitelj godišnjih doba.
Soba za samite
Iako njeno ime ne zvuči ni lepo ni privlačno (ko voli sobe za sastanke) ona se može smatrati jedinim nedovršenim projektom! Umetnik na ceni i majstor škole slikarstva iz Kjotoa ,Goun Nišimura (Nishimura Gōun) ie nažalost preminuo pre nego je oslikana tako da je ostavljena kakva jeste.Svejedno i ona ima svoj put, njena jednostavnost i drveni ornamenti će vas opčiniti kao i svaka druga soba.
I tako, to vam je ukratko priča o skrivenom dragulju u centru Tokija, naravno moram nastaviti sa opisom restorana i raskoši koju tek on nudi, kako u hrani tako i u posluzi, ali to zahteva i vremena i slova. I opet, jedan poseban tekst.