Pre tačno 100 godina, 1. septembra 1923. godine japansku prestonicu Tokio pogodio je katastrofalni zemljotres, koji je sravnio sa zemljom ceo grad, porušio 570 000 kuća i zgrada, a preostali najveći deo izgoreo je u požaru, koji je nastao posle prvog potresa  magnitude 7,9-8,2 Rihtera. To je bila jedna od 10 najvećih seizmičkih nesreća u svetu ikada i 5. zemljotres sa najtežim posledicama u novijoj istoriji sveta (20.- 21. vek ).

Japanci svim zemljotresima koji se dogode u njihovoj zemlji daju zvanične nazive, pa je tako naziv ovog zemljotresa 関東大地震, Kantō dai-đišin ili VELIKI KANTO. Kanto je naziv šireg područja Tokija

Zemljotres, nazvan Veliki Kanto ( po nazivu šireg područja Tokija ) se dogodio tačno u 11.58: 44, trajao je između 4 i 10 minuta ( različiti izveštaji ), a epicentar je bio duboko ispod grupe ostrvaca Ošima u zalivu Sagami Pacifika. Potres se dogodio u podne, u subotu, kada je najveći broj građana prestonice pripremao ručak na gasnim šporetima, koje Japanci najviše koriste, što je uzrokovalo veliki požar odmah posle prvog potresa.

Požar se proširio i na Jokohamu, Ćibu, Kanagavu i Šizuoku, gradove i oblasti bukvalno spojene sa Tokijom. Poginulo je 142 800 građana prestonice, od 2,7 miliona stanovnika, koliko je tada živelo u širem području Tokija.

Posle prvog najjačeg potresa sledila su čak 57 potresa manjeg intenziteta. U Tihom Okeanu posle potresa podigao se cunami  visine 12 metara, koji je zapljusnuo obale oko grada Atami i Šizuoka, povećavajući razmere katastrofe.

Sreća u nesreći je da kao rezultat potresa nije proradila planina Fuđi, koja je jedan od živih japanskih vulkana i koji se nalazi relativno blizu Tokija ( oko 100 km ).

Potresi su bili toliko snažni, da su u gradu Kamakuri, staroj prestonici, 60 kilometara od Tokija,  pomerili ogromnu statuu Bude na otvorenom za 60 cm. Statua je teška 121 tonu. Porušen je i veliki broj hramova, koji su svi građeni od drveta, a neki su izgoreli u požarima koji su izbili.

U luci grada Jokohama, u kome je uvek bilo mnogo stranaca, baš je trebalo da isplovi luksuzni  parobrod “Australijska kraljica”, pun bogatih turista. Kej je bio pun ljudi koji su ih pratili, a veliki broj njih bili su stranci, diplomate, koji su odseli u hotelu “Grand” blizu luke, najluksuznijem hotelu u Japanu. Posle samo nekoliko trenutaka, iz gomile na keju čuli su se jauci, počelo je rušenje hotela, koga je odmah zahvatio veliki požar. Brod koji se već odvajao od keja, i trebalo je da otplovi, nasukao se, a stotine ljudi iz njega tražili su spas.

U centralnom delu Tokija, oko reke Sumida, pored mnogobrojnih hramova i oko njih, bilo je mnogo malih, drvenih kuća, u kojima su ljudi živeli, ali i mnogo malih radnji. Kada su počeli potresi, mostovi preko reke bili su puni onih koji su tražili spasa na drugoj strani, ali se najveći broj ljudi udavio, jer su mostovi, izlomljeni kao da su napravljeni od šibica, jednostavno padali u reku. Oko 45 hiljada ljudi se skupilo samo na jednom delu obale reke Sumida, na velikoj čistini, kada je “plameni tajfun”, izazvan jakim vetrom, naišao – od svih njih je preživelo samo oko 300 ljudi.

Posledice ove nesreće postale su još veće kada se po razrušenom gradu raščulo da se hiljade Korejaca, koji su tada živele u Tokiju, spremaju da dalje ruše grad i okolinu, da pale i truju izvore vode i bunare. Korejci koji su živeli u Tokiju bili su uglavnom prisilno dovedeni ljudi , od 1905, kada je Japan izvršio aneksiju Koreje. Mnogim prisilno dovedenim radnicima pridružili su se i članovi porodica, pa je kolonija Korejaca brojala nekoliko desetina hiljada.

Posle potresa i panike nastale vestima da Korejci podmeću požare i navodno nameravaju da zatruju vodu, na njih su krenule bande gangstera, besprizornih, običnih građana, ali i veliki broj policajaca, koji su svi zajedno ubili između 6000 i 10 000 Korejaca u neviđenom masakru. Vest je, naravno, bila lažna.

Sreća je htela da car i carica u tom trenutku budu u planinskoj oblasti grada Nikko, gde su grobnice šogunske porodice Tokugava, pa su ostali nepovređeni.

Od 1960. vlada Japana je donela odluku da se 1. septembar svake godine obeležava kao Dan bezbednosti, tokom koga vatrogasci, policija, vojska i građani vrše vežbe za slučaj velikih nesreća.

Preko šest i više decenija i dalje svakog 1. septembra u celom Japanu zavijaju sirene i građani se okupljaju na ulicama, trgovima, parkovima, đaci u školama, studenti na fakultetima, radnici u fabrikama i zaposleni u dvorištima poslovnih zgrada.

Vatrogasci vode vežbe spasavanja, u kojima pokazuju svoje umeće, a mnogi od njih obučeni su u uniforme kakve su vatrogasci nosili još u Srednjem veku.

Početak septembra je i vreme da građani provere svoje kućne komplete za preživljavanje u slučaju zemljotresa, jer svaka kuća ih ima i redovno ih obnavlja, a u njima se nalaze i zalihe hrane, vode, drugih potrepština.

Svaki Japanac zna kakav mu je raspored u slučaju zemljotresa, cunamija, bilo kakve prirodne nesreće ili bilo kakve vanredne situacije.

Početak septembra je i doba kada istoričari podsete da, pored atomskih bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki u avgustu 1945, Japan je ratujući sa Sjedinjenim američkim državama doživeo još mnogo nesreća, u bombardovanjima velikih gradova, Tokija, ali i ostalih, koji su posle bombardovanja goreli u požarima.

Evidentno je bilo da je Veliki Kanto, zemljotres iz 1923. bio neka vrsta “škole” za Amerikance, koji su Tokio i druge velike gradove u Drugom svetskom ratu uvek bombardovali tačno u podne, u vreme kada je izbio najveći zemljotres u japanskoj istoriji. Japanci ne menjaju lako navike, tako da je bombardovanje velikih gradova između 1943. i 1945. uvek vršeno tačno u podne, kada su upaljeni gasni šporeti i rešoi u japanskim domaćinstvima, restoranima i bifeima. Tako je bombardovanje izazivalo velike požare, mnogo veće nego da je bombardovanje organizovano u neko drugo vreme.