Piše: Alma Okađima

U Japanu možete da izaberete dva načina na koji želite da napravite svadbu. Jedan je tradicionalni japanski, u nekom hramu, gde su mladenci obučeni u kimona ili savremeni “na zapadni način”, koji je sve popularniji i više zastupljen. Obično su ta venčanja jako skupa i uvek sam se čudila da neko želi da potroši toliki novac na slavlje koje traje samo par sati, umesto da ide na put oko sveta. Takve su bukvalno cene u Japanu!

Dok smo se moj muž Taro i ja venčali u Kini, gde smo oboje studirali, tako što smo samo predali dokumenta u opštini, a naši drugovi sa fakulteta nam pripremili slatki party, bez venčanica (venčanice ja lično smatram kičem) i puno troškova, moja deca su sve priredila onako kako se to sada radi u Japanu.

Većina japanskih devojaka sanja da obuče belu venčanicu (kao u stranim filmovima i izgleda kao vila ili princeza) makar samo na jedan dan! Roditelji obično učestvuju u organizaciji, jer su potrebna pozamašna sredstva, pošto na glamurozno venčanje pozivaju i svoje prijatelje .

Ovaj put moj sin i njegova devojka su odlučili da pripreme sve samostalno. Roditelji su isto bili pozvani kao svi ostali gosti. Nisam imala pojma ni koliko su platili, niti koga su pozvali, niti gde će biti slavlje.

I u Japanu imate zanimanje “wedding planer” ili onaj koji vam planira i organizuje celu ceremoniju, a sve se planira čak i godinu-dve ranije. U restoranima poznatih hotela ,gde se održavaju takva venčanja, uvek postoji i mala crkvica, da bi i to bilo kao u filmu, gde dolazi zapadnjak – strani sveštenik, da se i pred Bogom zakunete u večnu ljubav i slogu. Cena takvih venčanja zavisi od broja gostiju i mesta (od 3 do 5 miliona jena – trenutno su kurs jena i dinara skoro identični).

Naši mladenci su izabrali restoran u jednom hotelu u centralnom tokijskom kvartu Ginza, koji se nalazio na 47. spratu i imao pogled na ceo večernji Tokio. Bilo je 80 zvanica, a na svakom stolu je bilo ime i prezime, da ne pomislite da je išta prepušteno slučaju.

Važno je napomenuti da se ovde na bilo koju ceremoniju umesto poklona nosi samo novac. Za venčanje prijatelja se poklanja neparni broj, obično je to 30.000 jena, upakovanih u specijalne dekorativne koverte, a koliko ćete staviti novca, zavisi od vaše prisnosti sa mladencima. Za parni broj se smatra da donosi lošu sreću jer je deljiv, pa postoji mogućnost da se mladi bračni par i razdvoji. Pomislila sam: pa ovde se niko ne raduje kad vas pozovu na bilo koju ceremoniju, pa čak i na tu veselu kao što su venčanja!

Međutim, tu su planeri, koji vam obezbeđuju, pored zabave, luksuzni menije, (u našem slučaju večeru) sa najboljom i najskupljom hranom i pićem. Ceo program su vodili za to posebno obučeni ljudi, pa smo gledali i video (o životu mladenaca, od rođenja do momenta kako su se upoznali),  a onda i izjave zahvalnosti roditeljima, što je takođe popraćeno ilustracijama i tekstom.

Tu su bile osmišljene i neke igre, na primer pogađalo se u koju će se boju haljine preodenuti mlada, pa su izvučeni dobijali i specijalne poklone. Na terasi su svi u istom trenutku puštali eko balone, a u sali velike papirne fenjere sa željom.

Direktor firme u kojoj radi naša snaja Juka i direktor škole našeg sina Iseija su se obratili gostima i ispričali ponešto o mladencima, a Isejevi drugovi sa fakulteta su organizovali poznati tradicionalni “mišićni ples” njihovog sportskog univerziteta. Na kraju se mladenci i roditelji “postroje na izlaz” i zahvale i isprate svakog gosta.

Posle par dana sam nazvala moje mladence da pitam kako su, jer su sledeći dan morali na posao (ovde ne dobijate nijedan slobodan dan) i da li su zadovoljni. Rekli su mi da su dobili baš toliko novca koliko su sve platili, pa sam ja shvatila da su oni platili i organizovali dobru zabavu svim svojim prijateljima, a vi se za više poziva na svadbe pripremite za dublji džep.