Piše: Alma Okađima
Ova će mi pandemija ostati u pamćenju i po tome što su se kradljivci ženskog intimnog rublja povampirili i postali jedna od glavnih tema na vestima na televiziji u Japanu.
Kada sam došla u Tokio pre više od 30godina, primetila sam mnogo automata – vending aparata koji su prodavali kako seksi časopise, kondome, tako i seksi igračke za odrasle.
Bila sam jako iznenađena kada sam se iz čiste znatiželje približila jednoj takvoj vending mašini da vidim šta se prodaje. Od supruga sam saznala da je Japancima lakše da tako, bez ljudskog kontakta, kupuju stvari uz koje je vezana neka neprijatnost, jer se u ovoj kulturi izbegava bilo kakva direktnost ili neugodnost, a i po prirodi su Japanci stidljivi i tesko izražavaju osećaje.
Nakon nekoliko godina, ovi automati su se polako proredili i kako ih nisam više primećivala, zaboravila sam na njih.
Uklonjeni su sa ulica Setagaje (opštine u kojoj živim), a to je objašnjeno na taj način što je rečeno da je Setagaja rezidencijalna opština u kojoj žive porodice sa decom pa su aparati premešteni u četvrti u kojima više žive samci i to dosta uvučeno i skriveno , da bi se zaštitila privatnost kupca.
Pre nekoliko godina sam se bila opet iznenadila kad sam čula da se u mnogim vending aparatima prodaju nošene ženske gaćice, klasifikovane po tome koliko su dana nošene: jedan, dva, tri. Oni su ih nabavljali uglavnom od srednješkolki koje su tako pronašle lagan način da dođu do dodatnog džeparca.
Jedan takav aparat se nalazi na Akihabari, čuvenoj četvrti elektronike,u jednoj zgradi na šestom spratu, a nošene gaćice koštaju 500 jena.
Čula sam primedbe mojih prijateljica koje žive u prizemlju da ne smeju da prostiru veš napolju ,na terasi, jer su u opasnosti da im nestane donje rublje.
Mojoj drugarici je nestao čak i kupaći kostim koji je stavila da se suši kada je dosla sa bazena ,na svoju terasicu u prizemlju.
U Japanu su danas popularne javne vešernice koje oni zovu “koin landori” ili doslovno prevedeno, “mašine za veš na kovanice “. Vešernice su uglavnom mali privatni biznis koji je lako otvoriti, jer je dovoljna jedna veća prostorija sa 6-7 velikih mašina za veš i sušilica.
Ljudi koji nemaju mogućnost da operu velike komade posteljine ili ćebadi, mogu ih oprati na tim mestima koja postoje u svakom kvartu (istina, manje u delovima u kojima žive porodice, a vise u delovima sa samcima), a pranje je jeftino. Najviše ih koriste ljudi koji žive sami i ne isplati im se kupovati mašinu za veš, a možda nemaju ni prostora za nju u svojim minimalnim garsonjerama. Za vreme pranja, retko ko ostane unutra da sačeka da se veš opere ili osuši i za to vreme se vrati kući ili ode u kupovinu.
Međutim, žene su počele da se često žale da im nestaje donje rublje. Nakon mnogobrojnih prijava, policija je postavila kamere u vešernice. Na taj način su mogli da prate kradljivce koji su, takođe, bili korisnici tih vešernica ali su otvarali i druge mašine koje su se završile sa pranjem i nesmetano vadili tuđe komade odjeće, najčešće upravo ženski veš.
Kradljivci su uglavnom bili muškarci koji su živeli sami, različitih godina, od mlađih do starijih. Dan pre pisanja ovog teksta uhapšen je čovek od 56 godina koji je ukrao čak 730 komada ženskog intimnog rublja i napravio čitavu kolekciju kod kuće.
Napretkom tehnologije su na videlo izašle i druge devijacije ovog izrazito usamljenog i zatvorenog društva, kao na primer korišćenje mobilnih telefona za slikanje “Ispod ženskih suknji ili haljina”, tako da sam ja naišla na stanici na kojoj radim i upozorenje od policije da je tako nešto strogo kažnjivo.
Inače, japanski mobilni telefoni su programirani tako da vi ne možete isključiti zvuk kad slikate, čak i ako ste zvuk na telefonu maksimalno stišali. Klik kamere se uvek glasno čuje kako bi upozorio ljude da ih neko fotografiše i, naravno, sprečio tajno slikanje.