Slikajući pismo svog naroda, umetnica Mirjana – Mira Maoduš lepotu ćirilice pronela je od Pariza do Japana, a njena dela posvećena ciklusu pesama „Žitije“ Jovana Dučića od 7. avgusta će biti izložena u Trebinju, u Muzeju Hercegovine.
Rođena u Lici (njen pradeda sa majčine strane bio je rođeni brat oca Nikole Tesle, Milutina), školovana u Frankfurtu, Veneciji i u Parizu, u duhu tada aktuelne konceptualne umetnosti (jedan od profesora bio joj je i čuveni Jozef Bojs), ova slikarka je ipak ostala privržena tradicionalnim vrednostima klasičnog ekspresionizma, ističe za dnevni list Novosti istoričar umetnosti Nikola Kusovac.
Prve slike koje je videla u detinjstvu, kako se kasnije prisećala, bile su ikone, u Crkvi Svetog Jovana u rodnom Medaku, u koju ju je vodila majka:
– Zvuci hora, glas sveštenika, miris tamjana i refleksija sveća taj trenutak činili su jedinstvenim. Te slike zauvek su ostale ispisane u sećanju, seća se Mira Maoduš.
Stvaralaštvo ove autorke poznato je u svetu, Nemačkoj, Francuskoj, a posebno je popularna u Japanu, zemlji njenog životnog saputnika, profesora Rjođija Nakazatoa. Ćirilička slova Mirjane Maoduš štamana su 12 godina na čestitkama Uneska (1988-2000), našla su se i na koricama japanskog izdanja knjige sa programima „Majkrosofta“, kao i na scenografijama u studiju francuskog nacionalnog Drugog programa.
Njene radove kod nas čuva Narodni muzej u Beogradu, a domaća publika mogla je, pre nekoliko godina, da ih vidi i u Ruskom domu (izložba kojom je obeleženo 1.150 godina slovenske pismenosti) i u Galeriji „73“, koja je koorganizator aktuelne postavke u Trebinju. Kada je u Srbiji, slika u ateljeu koji se nalazi u rekonstruisanoj kući Vase Pomorišca, a njen pariski radni prostor nekada je koristio Sutin, kod koga su navraćali Modiljani i naš Rastko Petrović.
Kada je desedesetih, zbog ratova u bivšoj Jugoslaviji, svet u kome je živela i stvarala stavio na stub srama narod iz koga je poticala, umetnica je izabrala jedinstven vid otpora, naglašava Kusovac:
– Umesto da prkosno i pregoneći ističe svoje nacionalno poreklo, Mira Maoduš se tada opredelila da korišćenjem lepote i izražajnosti ćiriličkog pisma, katkad reči i stihova iz rodoljubive poezije srpskih poeta, kao što su Đura Jakšić i ovom prigodom Jovan Dučić, u njihovom do apstrakcije i čiste likovnosti dovedenom stanju, ostane odmereno i dostojanstveno uzdržana u svom očitom protestu – beleži istaknuti istoričar umetnosti u tekstu povodom izložbe „Žitije“.
Mira Maoduš je u Japanu, gde je sa suprugom boravila u vreme raspada Jugoslavije, uticala na japansku, ali i svetsku javnost, u pokušaju da se sazna više o istini o ratovima na našem tlu. Na otvaranju njene izložbe u uglednoj galeriji u Ginzi centru Tokija pročitano je otvoreno pismo umetnice tadašnjem američkom predsedniku Bilu Klintonu, kome je uputila protest zbog etničkog čišćenja Srba u Hrvatskoj.
Pored maternjeg srpskog, umetnica govori nemački, italijanski, francuski, engleski i ruski, a služi se i španskim jezikom. Radne navike i disciplinu je, tvrdi, stekla školujući se u Nemačkoj:
– Jedan od mojih profesora Jozef Bojs, koga savremeni teoretičari smatraju jednim od najvažnijih umetnika 20. veka, bio je skroman čovek koji je vozom dolazio u Frankfurt da bi držao časove studentima. Po držanju i garderobi nije se razlikovao od učenika.
Ilustracija Mire Maoduš našla se 1994. i na koricama prvog srpskog izdanja knjige “Slepčeva priča” Đunićira Tanizakija, koju je preveo Dragan Milenković. Milenković je za tu knjigu, upravo na predlog profesora Nakazatoa, dobio nagradu za prevođenje Japanskog Pen kluba i Udruženja književnika Japana. Takva nagrada bila je tada prvi put dodeljena nekome sa Balkana.
( Izvor; NOVOSTI , Japanorama )