Japanorama

SOLIDARNOST KOJA PRIJA

Piše: Nevena Mirković


Kao što svaka medalja ima dve strane, i moj posao ima dobrih i loših strana.

Imam sreće da je više dobrih, ali jedan čas i dogadjaje na njemu nikada neću zaboraviti.

Jedan od mojih učenika iz Japana je pokazao da nisu iskreni samo oni koji glasno govore, već da tihi ljudi najglasnije razmišljaju i čine dobra dela.

Bio je to naizgled običan čas. Bila sam nova u školi, još neiskusna, ali sam se radovala svakom novom času jer sam gorela od želje da pomognem svakom učeniku. Časovi su individualni, a moj prvi čas tog dana rezervisala je učenica iz jedne druge zemlje – ne iz Japana.

Ušla sam u učionicu i radovala se da je upoznam, jer je bila prva koja me je rezervisala van Japana.

Tada nisam ni slutila da će se čas pretvoriti u jako neprijatnu situaciju, koju sam veoma teško podnela.

sdr

Ipak nisam želela da od nje ništa krijem, pa sam i sa njom, kao i sa japanskim učenicima, podelila informaciju da sam slepa. Iako je bilo moguće raditi sa njom materijal koji je zahtevala bez ikakvih problema, kada je to čula, počela je neučtivim tonom da razgovara sa mnom.

“Ova kompanija je dno. Ne mogu da poverujem da takve sa invaliditetom primaju da predaju. Ko te je primio ovde? Ovakvo radno mesto zaslužuju ljudi koji nemaju nikakav invaliditet” rekla je.

U početku sam pomislila da je njeno nedovoljno razumevanje engleskog jezika uzrok takvoj reakciji , pa sam pokušala da joj učtivim tonom objasnim da će na mojim časovima raditi isto kao i na časovima drugih predavača.

“Razumem sve i stojim iza svega što sam rekla”, rekla je posle mog objašnjenja I, ne želeći da prekine čas, uputila mi je niz uvreda na račun invaliditeta.
Osećala sam se veoma neprijatno, a taj osećaj je teško opisati rečima.

dav

Pokušavala sam da joj pomognem, ali bezuspešno, konstantno je nastavljala sa uvredama.

Znala sam da, kao i u životu, ni u poslu ne može sve ići lako.

Želela sam da ostanem profesionalna, I da ne ulazim u raspravu sa učenicom, a ovaj čas mi je bio izazov da bolje upoznam sebe i vidim koliko sam vešta kada stvari ne idu onako kako sam želela.

Imala sam osećaj kao da je taj čas trajao više sati, iako je stvarno trajao samo 25 minuta.
Hiljadu misli mi je prošlo kroz glavu u samo nekoliko minuta, ali sam čitavog časa govorila sebi “Izdrži!” jer sam time želela da pokažem učenici da joj neću uzvratiti istim tonom i da sam tu da joj pomognem.
Čas se završio , a ja sam osetila neko olakšanje, jer sam znala da mi sledi drugi učenik, iz Japana, koji me svakodnevno rezerviše.

Bila sam jako tužna, spremna da zaplačem zbog svega što mi se dogodilo na prethodnom času, ali sam ipak želela da svoju tugu prikrijem osmehom i da učeniku koji poštuje moj rad poželim dobrodošlicu i prenesem znanje na najbolji mogući način.

Počeo je čas. Sve vreme sam se osmehivala učeniku, trudeći se da ne pokažem kako se osećam.

“Mogu li da znam šta ti se dogodilo? Svaki dan rezervišem tvoje časove i obično nisi takva. Ako mogu da ti pomognem, reci slobodno da zajedno rešimo problem,” rekao je.

Ipak sam želela da ostanem “dobra glumica” govoreći učeniku da je sve u redu i da se osećam jako dobro. On tada nije saznao šta se dogodilo i šta je pokvarilo moje raspoloženje.
Posle nekoliko sati , od škole sam dobila emotivnu, iskrenu i toplu poruku u kojoj su me ohrabrili da se ne osvrćem na takve komentare, kao i da ostanem sa njima i nastavim da pružam usluge učenicima.
Bila sam zbunjena jer sam znala da ne prate časove niti im prisustvuju, a ovu potresnu scenu sa časa nisam želela da podelim sa njima.

Pitala sam se kako su saznali šta se dogodilo, pretvarajući se da je sve u redu, dok nisam pročitala poruku u kojoj su napisali : “Tvoja prethodna učenica je javno ostavila komentar da ne zaslužuješ da radiš ovde da svojim hendikepom ugrožavaš učenike. Taj komentar je pročitao tvoj učenik iz Japana i pisao nam da redovno rezerviše tvoje časove, da učenicu treba kazniti zbog iznošenja neistinitih činjenica i da te treba nagraditi”. Zato ćemo ispuniti njegovu želju i nagraditi te posle stresa koji si proživela.”

Pitala sam se zašto je ovo moralo da se dogodi, i istovremeno se osećala jako tužno zbog takvih komentara, ali i veoma ponosno, jer je učenik za kratko vreme prepoznao moju najbolju nameru da im pomognem. Bilo mi je jako drago što su poslodavci na početku moje karijere stvorili poverenje u mene, i ni jednog trenutka nisu posumnjali da sam na bilo koji način provocirala učenicu.

Ova nagrada mi je bila podstrek da se celim srcem borim za svoje učenike, ne samo za one iz Japana, nego i za one koji misle da je nedostatak vida velika prepreka u obavljanju ovog posla.

Saznanje da je učenik kontaktirao kompaniju, u želji da saznaju istinu, iako mu nikada nisam rekla za incident, me je ohrabrilo da beskrajno verujem u činjenicu da još uvek na svetu ima dobrih ljudi koji vrednuju znanje, i veruju da osobu ne treba gledati kroz hendikep, već kroz stvari koje najbolje radi.

Zauvek ću se sećati dobrote ovog učenika.
Ovim gestom Japanci su još jednom pokazali da su ljudi velikog srca, i bez sumnje zaslužuju moju pomoć.