Piše: Minja Zeljković
Živeći u Japanu nekoliko godina, sigurnost, oprez i samodisciplina su mi postali opšte poznati izrazi. Susretala sam se i sa tim i sa mnogo čega drugog svakog dana. Japanci su narod poznat po autoritetu i poštovanju pravila. Ali, nešto što drugi ljudi širom sveta ne shvataju jeste koliko Japanci u stvari brinu i poštuju pravila za dobrobit zajednice. Zato i uspevaju u svakoj akciji, sve što započnu završe na vreme i bez problema, sve što treba poštovati, oni ispoštuju.
Dok sam živela u domu u Japanu, doživela sam dosta šokantnih stvari od kojih je jedna bila to da sam shvatila koliko su Japanci u stvari spremni na bilo šta. Kao što veliki broj ljudi zna, broj zemljotresa je jako velik u Japanu i s’ obzirom na taj problem, zgrade i kuće se grade na odgovarajući način, a oni sami uvek su pripremljeni i na najgore.
U našoj školi su čak imali i garažu sa vatrogasnim kolima, svi naši profesori su bili podučeni da bi u situacijama ako izbije vatra, oni postupili kao vatrogasci. Nekoliko puta godišnje smo imali probe za slučaj požara. Preko školskog razglasa objavili bi šta treba da radimo i istog trenutka mi bismo postupali po instrukcijama i izašli napolje. Napolju bi nas sačekali profesori, koji bi stajali pored vatrogasnih kola. Sledeće što su radili jeste da su bukvalno zapalili vatru, naravno dalje od nas, učenika; i korak po korak pokazivali od uključenja motora na kolima , do toga kako vade crevo i gase vatru. Ali ono što je mene još više šokiralo bilo je to da su oni celu ovu ‘’koreografiju’’ izveli korak po korak, sa jednim liderom koji je izdavao naredbe, a ostali slušali i izvršavali ih. Koreografija je prava reč za ovo, zato što su svi toliko disciplinovani da svako sluša šta mu je rečeno i rade korak po korak, sinhronizovano izvode sve isto. Pošto neki od studenata, kao ja, žive u domu, postoje i probe za dom.
Isto kao za požar, probe postoje i za slučaj zemljotresa, koji su veoma česta pojava. Probe u školi su bile slične kao i za slučaj požara. Uvek nam kažu šta treba da radimo. Čim se na razglasu objavi zemljotres, prvo što uradimo jeste da čučnemo ispod stola, posle pokupimo stvari, stavimo torbu iznad glave i izađemo napolje. Naravno, tačno nam kažu gde treba da idemo i onda počinje brojanje studenata. Pošto nas ima jako mnogo, prebrojavamo se sami tako što stanemo u dva ili tri reda i svako iz prvog reda kaže svoj broj i tako se pomnoži sa brojem redova i dobije se konačan broj.
Za dom je slično, samo što učenike bude usred noći, da bi bili spremni na bilo šta, bilo kad. Pošto i u domu postoji razglas, u neko doba noći nas probude i prvo uzmemo jastuke i poređamo se ispred sobe. Po jedan profesor je na svakom spratu i kad vide da su svi tu, stavljamo jastuke na glavu, izlazimo iz doma i opet idemo na isto mesto, pravimo iste redove i počinje prebrojavanje, da se vidi da li su svi učenici tu.
Ovde, u Srbiji, ne postoji takav vid pripreme na opasnosti koje nas mogu zateći. U školi se čak i ne govori mnogo o tome, samo neke bazične stvari kojih se treba pridržavati. Ovakav vid pripremljenosti, spremnosti, discipline i pravila, kao i nacionalni karakter i lični doprinos dobrobiti zajednice se može videti samo u Japanu.
