( Iz knjige: Inazo Nitobe BUŠIDO DUŠA JAPANA )

Cvet viteštva je na tlu Japana isto tako samonikao kao i njegov simbol, cvet trešnje; on nije sasušeni primerak drevne vrline sačuvan u herbarijumu naše istorije. To je još uvek živi predmet moći i lepote među nama i, iako nema nikakav opipljiv oblik ili formu, on ništa manje ne ispunjava svojom aromom našu moralnu sredinu, čine­ći nas svesnim da smo još uvek pod dejstvom njego­vih moćnih čini. Društveni uslovi koji su ga stvorili i odnegovali davno su nestali. Ali, poput onih davno ugaslih dalekih zvezda, što i sada, iako ih više nema, još uvek prosipaju svoje zrake po nama, i svetlost viteštva — dete feudalizma, i dalje osvetljava stazu naše moralnosti, nadživevši instituciju iz koje je poniklo.

Činjenica da se čak ni jedan tako obrazovani čovek, nauč­nik, kakav je dr. Džordž Miler1, nije ustručavao da tvrdi da viteštvo, ili bilo koji sličan pojam ili institucija, nisu nikada postojali među drevnim narodima, ili među savremenim Istočnjacima, pokazuje žalostan nedostatak informacija o Dalekom istoku2. Takvo neznanje mu se ipak može oprostiti, pošto se treće izdanje njegovih dela pojavilo iste one godine kada je komodor Peri3 zakucao na vra­ta izolovanog Japana..Više od deset godina kasnije, otpri­like u vreme kad je naš feudalizam preživljavao poslednju agoniju, Karl Marks je, pišući Kapital, skrenuo pa­žnju čitalaca na posebnu korist od studiranja društvenih i političkih institucija feudalizma, koje se u živom obliku mogu videti jedino još u Japanu. Ja bih isto tako upu­tio zapadnog studenta istorije i etike na izučavanje vi­teštva u savremenom Japanu.

Iako je istorijska rasprava o poređenju evropskog i japanskog feudalizma vrlo primamljiva, cilj ove knjige ni­je da u nju dublje ulazi. Moja namera je da radije odre­dim prvo, poreklo i izvore našeg viteštva; drugo, njegov karakter i učenje; treće, njegov uticaj na mase; i četvr­to, neprekidnost i postojanost njegovog uticaja. Od ovih nekoliko tačaka, prva će biti samo kratko i površno do­dirnuta, inače bih morao da odvedem svoje čitaoce na zaobilazne staze naše nacionalne istorije; o drugoj će se opširnije govoriti, pošto će najverovatnije zainteresovati studente međunarodne etike i uporedne etologije za naš način mišljenja i delanja. Ostatak će biti obrađen kao zaključak.

Japanska reč Bušido doslovno znači „put rat­nika“ ( buši je druga reč za pojam samuraj, ratnik, a do znači put, ili način mišljenja ) — kodeks kojeg se vojničko plemstvo mora držati, kako u svom svakodnevnom životu, tako i u svom pozi­vu, jednom rečju, „Propisi viteštva“, noblesse oblige ratničkog staleža. Pošto sam tako dao njeno doslovno značenje, mogu sebi da dozvolim da odsad koristim reč u originalu. Upotreba izvornog izraza preporučljiva je i zato što jedno učenje tako omeđeno i jedinstveno, koje je dalo tako osobene i tako lokalne domete duha i karak­tera, mora na licu da nosi znak svoje jedinstvenosti; on­da, neke reči imaju tako izraženu nacionalnu boju, da ni najbolji prevodioci ne mogu sasvim verno da ih preve­du, da i ne pomenemo dobronamerne greške, ili čak sakaćenja. Ko može prevodom da poboljša značenje nemačkog Gemüt, ili ko ne oseća razliku između dve, verbalno tako blisko povezane reči, kao što su engles­ka gentleman i francuska gentilhomme?

Bušido je, dakle, kodeks moralnih principa kojih su se vitezovi morali pridržavati. To nije pisani kodeks; u najboljem slučaju sastoji se od nekoliko maksima prenetih usmenom tradicijom ili zabeleženih perom nekog poznatog ratnika ili učenog čoveka. Najčešće je to ko­deks neizgovoren i nenapisan, koji sadrži najjaču pot­vrdu pravih dela i zakona ispisanih na živim tablicama sr­ca. Nije utemeljen ni na tvorevini jednog uma, ma koli­ko sposobnog, ni na životu jedne osobe, ma koliko sla­vne. Bio je organski proizvod dekada i vekova vojničkog života. On možda zauzima isto mesto u istoriji etike ka­kvo engleski Ustav zauzima u političkoj istoriji. Pa ipak, on nije imao ništa što bi se moglo porediti sa Magna kartom ili aktom Habeas korpus4. Istina, početkom se­damnaestog veka bili su objavljeni Vojnički statuti — Buke Hato5, ali se njihovih trinaest kratkih članova uglavnom bavi venčanjima, zamkovima, savezima, itd., dok su didaktičke uredbe bile samo uzgred dodirnute. Prema tome, ne možemo ukazati na neko konačno vreme i mesto i reći: „Ovde je izvorište Bušidoa“. Samo zato što stiče sve­st u feudalnom dobu, njegovo poreklo se, u vremenskom smislu, može identifikovati s feudalizmom. Ali i sam fe­udalizam je satkan od mnogo niti, pa Bušido deli njegovu složenu prirodu.

Kao što se za političke institucije en­gleskog feudalizma može tvrditi da datiraju od normanskih osvajanja, tako možemo reći da je u Japanu njegov rast bio istovremen sa usponom Joritomoa6, krajem dva­naestog veka. Kako, pak, u Engleskoj nalazimo društvene elemente feudalizma daleko pre vremena Viljema Osva­jača, tako su i u Japanu klice feudalizma postojale dugo pre pomenutog perioda.

Kad je feudalizam bio formalno uveden, u Japanu, opet kao u Evropi, stalež profesionalnih ratnika dolazi na istaknuto mesto. Bili su poznati kao samuraji, što doslovno znači stražari ili pratioci — čuvari, kojima po ulozi odgovaraju soldurii, za koje Cezar kaže da su pos­tojali u Akvitaniji, ili comitati, koji su, prema Tacitu, sledili germanske poglavice u njegovo vreme; ili da dam još kasniju paralelu, milites medii, o kojima se može či­tati u istoriji srednjevekovne Evrope. Kinesko—japan­ska reč Buke ili Buši (plemići koji ratuju) bila je takođe široko prihvaćena. Oni su bili privilegovan stalež, u početku verovatno sirov soj koji je vojevanje učinio svojim zanimanjem. U dugom periodu neprestanih ratova ovaj stalež je svakako bio regrutovan od najhra­brijih i najpustolovnijih, i kako je proces eliminacije na­predovao, malodušni i slabi su odbacivani i samo je „su­rova rasa muževnih, zverski snažnih“, da pozajmim Emersonov izraz, bila u stanju da preživi i formira porodice i red samuraja. Pošto su postali svesni velike časti i velikih povlastica i, prema tome, velikih obaveza, ubrzo su osetili potrebu za opštim standardom ponašanja, posebno zato što su uvek bili u ratu i pripadali različitim klanovima.

Kao što lekari suzbijaju međusobno suparništvo pro­fesionalnom uglađenošću i kao što pravnici zasedaju u sudovima časti u slučajevima prekršene etikecije, tako i ratnici moraju imati neko sredstvo kojem pribegavaju kao poslednjem sudu za svoje prestupe.

Časno držanje u borbi! Kakva plodna klica moral­nosti leži u ovom primitivnom osećanju divljaštva i detinjstva. Nije li to koren svih vojničkih i civilnih vrlina? Smejemo se (kao da smo je prerasli!) dečačkoj želji ma­log Britanca, Toma Brauna, „da ga zapamte kao mom­ka koji nikad nije napadao slabijeg, ni okretao leđa ja­čem“. I sad, ko zna da ova želja nije kamen temeljac na kojem se mogu podići moralna zdanja velikih dimen­zija? Zar ne mogu da odem dalje i tvrdim da najblaže i najmiroljubivije religije odobravaju ovo stremljenje? Tomova želja je osnova na kojoj je veličina Engleske naj­većim delom sagrađena i neće dugo potrajati dok ne otkrijemo da ni Bušido ne stoji na nižem pijedestalu. Ako je borba po sebi, bilo u napadu, bilo u odbrani, kako kvekeri7 ispravno prosuđuju, brutalna i pogrešna, još uvek možemo da se složimo sa Lesingom — „Znamo iz kojih slabosti izvire naša vrlina“. „Ulizice“ i „kukavice“ naj­pogrdniji su nadimci za zdrave, jednostavne prirode. Detinjstvo počinje život ovim predstavama, viteštvo takođe; ali kako se život razvija pod različitim uticajima, tako ra­na vera traži potvrdu od višeg autoriteta i racionalnijih izvora za svoje sopstveno opravdanje, zadovoljenje i ra­zvoj. Da su vojnički sistemi delovali sami, bez višeg mo­ralnog oslonca, kako bi duboko pao ideal viteštva! U Evropi je hrišćanstvo, mada tumačeno sa ustupcima koji su odgovarali viteštvu, ipak ulilo u njega duhovne činjenice. „Vera, rat i slava, bile su tri duše savršenog hrišćanskog viteza“, kaže Lamartin. U Japanu je bilo više izvora Bušidoa.

1. Dr Džordž Miler Berd ( 1839 – 1883 ), američki neurolog i psiholog, koji je, između ostalog, u drugoj polovini 19. veka bio poznat kao prvi naučnik koji je definisao pojam neurastenije.

2. Raskin je bio jedan od najplemenitijih i najmiroljubivijih ljudi koji su ikada živeli. Pa ipak je verovao u rat svom strašću obožavaoca delatnog života. „Kad vam kažem“, piše on u Kruni divlje masline, „da je rat osnova svih umetnosti, takođe mislim da je on osnova i svih uzvišenih vrlina i sposobnosti čoveka. Ovo otkriće mi je, koliko strano, toliko i strašno, ali ga ipak vidim kao činjenicu koja se nika­ko ne može poreći….

Otkrio sam, ukratko, da su sve velike nacije naučile svoju istinu reči i snagu misli u ratu; da su napredovale u ra­tu i slabile u miru; bile poučavane ratom i zavedene mirom; vaspitavane ratom i izneverene mirom; jednom rečju, da su bile rođene u ratu i utrnule u miru“.

3. Evropljani su u Japan došli prvi put u 16. veku, a među njima je najviše bilo katoličkih misionara iz Portugalije. Pošto je pokršteno više od 300 000 Japanaca i hrišćani počeli da utiču na događaje u Japanu više nego što je to bilo prihvatljivo za tamošnje vladaoce, šoguni iz porodice Tokugava doneli su početkom 17. veka odluku da se zemlja potpuno izoluje od sveta, Japancima zabrani odlazak iz zemlje, a strancima dolazak u Japan. Ta izolacija trajala je dva i po veka.

Peri, Metju Kalbrajt (1794-1858) je američki pomor­ski oficir, sa počasnim činom komodora, zapovednik ekspedicije koja je 1854. primorala Japan da posle dvesta i pedeset godina izolacije uspostavi trgovačke i diplomatske veze sa Zapadom. Na dan 8. jula 1853. godine Peri je sa četiri broda uplovio u utvrđenu luku Uraga i predao pismo američkog predsednika japanskom caru, izjavivši da se vraća sledeće godine za odgovor. Ja­panci su ovo prihvatili da bi dobili u vremenu i spre­mili se za odbranu. Međutim, Peri se 12. februara sledeće godine pojavio sa mnogo jačom eskadrom od devet brodova u zalivu grada Edo ( danas Tokio) i posle jednomesečnih pregovora zaključio prvi ugovor između dve zemlje. Odredbama ovog ugovora garantovan je povoljniji tretman mornara—brodolomnika, obezbeđeno je snabdevanje brodova u dvema japanskim lukama i dozvoljeno Americi da otvori konzulat, čime su nagoveštene buduće američke tr­govačke privilegije. Ovi događaji su doprineli konačnom slomu japanske vojne vlade – šogunata, vraćanju cara na vlast i ubrzali modernizaciju Japana.

4. Magna karta libertatum. Velika povelja o slobodama koju je engleski kralj Jovan bez Zemlje prihvatio 1215. pod pretnjom građanskog rata. Napisana je u obliku ugovora između kralja i plemića i ima za cilj da ograniči kraljevski apsolutizam. Smatra se prvim ustavnim aktom u svetu i predstavlja simbol borbe protiv ugnjetavanja i zaštite sloboda i građanskih prava.

Akt Habeas korpus. Zakon donesen u Engleskoj 1679, kojim su sudovi ovlašćeni da na svaki zahtev utvrde razloge i osnovanost hapšenja. Uhapšeni je po naređenju suda morao biti doveden pred sudije da bi mogla da se proveri pravna osnovanost drža­nja u zatvoru. Predstavlja meru zaštite lične slobode građana.

5. Buke Hato (Bukke Šjohatto). Kodeks koji je u svo­jih trinaest odeljaka sadržavao pravila kojih su se mo­rali pridržavati daimjoi (feudalci ) i samu­raji. Sastavio ga je šogun Iejasu Tokugava 1615. godine, a zasnovan je na starim kodeksima Kenbu—šikimoku i Đoei—šikimoku.

6. Joritomo Minamoto (1147—1199). Osnivač šoguna­ta (bakufu), sistema kojim su, sa prekidima, vojskovođe, feudal­ni gospodari, uporedo sa carem, u njegovo ime, vladali Japanom od 1192—1868.

Posle pobede nad moćnim klanom Taira (1184.), Jo­ritomo je pogubio svoju uticajnu braću i rođake iz klana Minamoto i time stekao neospornu hegemoniju nad Japanom. Osnovao je nezavisnu vladu na istoku zemlje i postavio šjugo (vojne zapovednike) i đito (oblasne nadzornike) u svim provincijama, podriva­jući na taj način lokalnu administrativnu vlast centralne vlade. Car ga je 1192. proglasio šogunom (veliki general), čime je Joritomo postao vrhovni zapovednik nad šjugo i đito, koji su osiguravali stabilnost nje­gove vladavine. Šogunova vlada (šogunat) je po zakonu, ali sve manje u praksi, bila pod kon­trolom cara i njena vlast je u početku bila ograniče­na samo na kontrolu vojske. Kako je vojnički stalež vremenom sticao sve veću moć, kontrola vojske je istovremeno značila i kontrolu cele zemlje, pa je šogun postao stvarni gospodar Japana, iako je car i dalje zadržao formalnu vrhovnu vlast.

7. Kvekeri, članovi Društva prijatelja, protestantske verske sekte koja odbacuje crkveni ceremonijal i zamenjuje ga neformalnim sastancima, protivi se upotre­bi sile i pribegavanju ratu bez obzira na okolnosti, smatrajući hrišćansko dobročinstvo osnovnom vrli­nom.