Kako dođe leto, a sa njim i velike vrućine, poželimo da ponovimo ovaj tekst. U Japanu su letnje vrućine, a najefikasniji način za borbu protiv njih, osim lake odeće, lepeza i suncobrana, su jegulje na žaru(!). Čim leto dođe, a u Japanu temperature umeju da celog leta budu nesnosne, počinju da se pale i roštilji na kojima se peku jegulje, jedna od najvećih poslastica japanske kuhinje.
Kao striktnim budistima, Japancima je meso vekovima bilo zabranjeno kao hrana, pa su otkrili da su jegulje najbolji izvor proteina, kalorija i vitamina koji može da postoji.
A, pošto Japanci misle da se organizam treba dobro „naoružati“ za vrućine, kako bi toplotu lakše podneo, još vekovima ranije odlučili su da su jegulje na žaru najbolja letnja hrana. Jegulje se posebno gaje u za to predviđenim ribnjacima, hvataju u planinskim rekama, kojima Japan obiluje, ali i uvoze, sve da bi se zadovoljili zahtevi Japanaca, koji uvek poštuju zaheteve sopstvene tradicije.
Restorani sa jeguljama na roštilju veoma su česti u Tokiju i drugim japanskim gradovima, a jegulje nisu tako jeftine, tako da Japance borba sa vrućinom na ovaj način prilično košta. Mala porcija jegulje košta oko 1000 dinara, uz ribu pečenu na žaru servira se kuvani pirinač, pa je onda doživljaj potpun.
Vitamini B1, B2, A, E, D, kalcijum, kalijum, gvožđe, cink, to su, osim izvanrednog ukusa, samo neki od sastojaka koji Japance teraju da leti stanu u red ispred restorana specijalizovanih za jegulje na žaru. Jegulje, osim toga, povoljno utiču na smanjenje holesterola, stabilizuju krvni pritisak i sprečavaju arteriosklerozu.
Pored jegulja, leti se mnogo jede somen, hladni veoma tanki rezanci od pšeničnog brašna u blagoj hladnoj supi. Uz njih najbolje ide mugića, hladni čaj od pšenice ili raži, ili hladni zeleni čaj. Od slatkiša vekovima je popularan koori azuki, mleveni led preliven masom od slatkog pasulja, ili nekim drugim slatkim ukusom.
Da ne govorimo da, pored hladnih bezalkoholnih napitaka, u automatima na ulici, uvek ima i izvanrednog hladnog i ukusnog japanskog piva. Japanci su u drugoj polovini 19. veka naučili da proizvode pivo od Holanđana, a pošto sve što nauče uvek žele da unaprede, japansko pivo je odličnog kvaliteta. Pošto je za pivo neophodna čista voda, a japanske reke su veoma kratkog toka i čiste, u toj zemlji na krajnjem Dalekom istoku pivo je mnogo ukusnije nego u zemljama Evrope, koje su Japanci pokušavali da dostignu.
Japanska fabrika piva SAPPORO je, pored toga što proizvodi jedno od najukusnijih svetskih piva, najproduktivnija fabrika na svetu. U njenoj proizvodnji jednostavno nema radnika. Sve rade mašine i roboti. Ljudi su tu samo da plasiraju već gotov proizvod.
Odeća preko leta je laka, naročito u večernjim časovima, kada se nosi tanki pamučni kimono, jukata , ili još lakša nacionalna odeća đinbei, kao laka pidžama, u kojoj se, naravno, šeta i ulicama.
Preko dana žene poslednjih godina ( da im bude svežije ) češće nose crnu odeću, ali obavezno šešire i suncobrane.
Japanci od druge polovine 20. veka ne mogu bez erkondišna, pa ga imaju u svakoj sobi. Erkondišn ima i svaki japanski automobil, jer su oni tamo obavezna oprema(!). U poslednje vreme erkondišni u automobilima su toliko jaki da devojke kada su u njima obavezno oblače za to uvek spremne džempere.
Japanska klasična arhitektura je, inače, vekovima mogla bez erkondišna. Mnogo prozora, tankih bambusovih zastora, ali i posebnih otvora u zidu iznad poda pravili su divnu promaju koja se u Japanu smatra blagotvornom, a nikako opasnom.
Japanci se protiv vrućine bore i zvukom, jer im zvončići sa visuljcima furin, koji zvone na vetru, daju utisak svežine, a, kažu, i kada ispod prozora zasade ladoleže, Japanci su verovali da ih i to osvežava.