Moderno doba, napredak civilizacije, doneli su mnogo dinamičniji i mnogo napetiji, pa time i nezdrav život savremenom čoveku, a savremena medicina, ma koliko napredovala, ne može da se bori sa mnogim obolenjima i pojavama.

Novi način života i tehnološki napredak u svetu su učinili da ljudi mnogo brže raskidaju sa tradicionalnim načinima ishrane i života, što se, normalno, odrazilo i na lošije zdravstveno stanje ljudi.

Japanci su sigurno jedna od najzdravijih nacija, što dokazuje i njihova dugovečnost. U dugovečnosti su inače i svetski rekorderi ( 76,3 za muškarce i 82,5 za žene ).

Uprkos dugom radnom vremenu, radnim navikama i organizaciji posla koji ne daju vremena za opuštanje i predah, ova nacija ne samo da procentualno najduže živi na svetu, nego ima i najviše stogodišnjaka.

To može uglavnom da zahvali svom načinu ishrane, načinu razmišljanja, stavu prema životu i tradiciji, koji je sigurno jedinstven u svetu, ali i velikoj naklonosti ka fizičkim vežbama i rekreaciji.

Pravilno bavljenje sportom sigurno dovodi i do boljeg zdravstvenog stanja organizma, a poznato je da japanski i kineski borilački sportovi u sebi sadrže i metode kojima se direktno utiče na zdravlje. Ali, u Japanu ne žive zdravo samo oni koji se bave sportom. Svi Japanci su fizički aktivni skoro neprekidno, jer ih na to navodi neprekinuta vekovna tradicija.

Asketski život drevnih samuraja, njihov aktivni odnos prema sopstvenom telu i umu, koje, kako su mislili, treba stalno poboljšavati i usavršavati, umesto da u 19. veku sa otvaranjem zemlje prema svetu i modernizacijom nestane, zadržao se i dalje u japanskom društvu, jer su dotadašnji samuraji postali društvena elita moderne zemlje.

Stalno fizičko vežbanje, održavanje telesne i umne kondicije nastavili su da budu način života i razmišljanja i širih japanskih slojeva društva, što je posebno stimulisano u školama, a nastavlja da se podstiče i sada kad smo već zašli u 21. vek, kroz stalni stimulans koji potenciraju i državni organi, ali i mediji u Japanu.

Svakodnevno vežbanje

Fizičko vežbanje u Japanu se stavlja na stepen fetiša, pa je fiskultura jedan od najvažnijih predmeta u osnovnim školama u toj zemlji. Poseban značaj sportovi i fizičko vaspitanje u Japanu su dobili od 1964. kada je održana Olimpijada u Tokiju. Tada je Japan, kao domaćin najvećeg sportskog događaja u svetu, dao sve od sebe da se što bolje pokaže pred gostima, a sport i fizičko vežbanje tada su dobili još veći značaj, jer je Olimpijada pomogla Japanu, poraženom u Drugom svetskom ratu, da ponovo dobije ravnopravno mesto među nacijama sveta.

Posle Olimpijade u Tokiju, naprimer, svaka osnovna škola u toj mnogoljudnoj zemlji sa 125 miliona stanovnika dobila je plivački bazen, a u svakodnevne aktivnosti uvedeni su bavljenje sportovima koji do tada nisu bili odomaćeni u Japanu. Fizičkom vežbanju dat je posebni značaj, jer su ispitivanja sprovedena posle Olimpijade u Tokiju pokazala da je aktivnije bavljenje sportom u kratkom roku uticalo na poboljšanje opšteg fizičkog zdravlja nacije.

U Japanu na svakom koraku nailazite na dokaz da se pripadnici te nacije aktivnije bave fizičkim vežbanjem nego pripadnici drugih naroda, iako, zbog dugačkog radnog vremena i prenaselejnih gradova, za to imaju i manje vremena i manje prostora nego drugi.

Na ulicama Tokija i drugih velikih japanskih gradova često ćete videti ljude koji, dok čekaju da se otvori semafor na pešačkom prelazu, izvode jednostavne fizičke vežbe, ili, makar, zamahuju kao da se dobacuju bejzbol lopticom sa nekim nevidljivim partnerom. Japanci, name, svaki trenutak koriste kako bi i to malo slobodnog vremena koje imaju što bolje upotrebili.

Fizičkom vežbanju pridaje se važnost i u preduzećima, pa su prizori masovnih fizičkih vežbi u japanskim fabrikama već prikazani na ekranima svih televizija sveta. Ali, fizičke vežbe u Tokiju često izvodi i osoblje malih prodavnica, koji na samom početku radnog vremena, pošto su im prodavnice male i prenatrpane, mirno izađu ispred i na trotoaru, a ponekad i na kolovozu nekoliko desetina minuta, predvođeni svojim šefom ili vlasnikom, zajednički izvode gimnastičke vežbe.

Od samih početaka radija u Japanu, jedna od najpraćenijih jutarnjih emisija bila je » Radio gimnastičke vežbe«, emitovane uvek ujutro u vreme kada treba da počnu časovi u školama i rad u fabrikama. Već decenijama generacije Japanaca vežbaju po upustvima spikera svako jutro od ranih do poznih godina svog života, a ta emisija je i dalje medju najpopularnijima.

Drugi ponedeljak u oktobru je u Japanu zvanični državni praznik pod nazivom »Sportski dan« i tada na sportske terene, igrališta, u prirodu, izlaze svi Japanci, od mališana u osnovnim školama, preko srednjoškolaca i studenata, većine zaposlenih u preduzećima i ustanovama, ali i onih najstarijih. Ceo Japan tog drugog ponedeljka u oktobru aktivno vežba, pa je jasno da nacija koja se tako odnosi prema sportu i vežbanju mora da bude zdravija od ostalih.

Bez granica za generacije

U Japanu vreme za fizičko vežbanje nije ograničeno po generacijama, kako je u mnogim zemljama, a posebno u Srbiji, a vežbanje na otvorenom, u različitim situacijama ne da ne predstavlja »sramotu«, već je tamo svakodnevna praksa.

Dok čekaju voz gradske železnice, mnogi muškarci obučeni u odela sa kravatama izmahuju kišobranima ispred sebe, vežbajući tako ( uprazno ) udarce golfa, mnogi drugi će izmahivati rukama, nogama, da prekrate vreme i sebi ubrzaju cirkulaciju.

Ovaj autor je pre nekoliko godina na međunarodnom aerodromu »Šeremetjevo« u Moskvi bio svedok vežbi serije čučnjeva koju je izvela jedna stara Japanka, koja je prešla osmu deceniju. Vežbala je da joj prođe vreme i da se malo razmrda od dugog sedenja u avionu kojim je doletela do prestonice Rusije.

Ali, samo je nekoliko sportskih aktivnosti, kao što je kineski TAI ČI ČUAN, koje direktno utiču na dobro psihičko i opšte telesno stanje svakog ko se njime bavi. Tai či čuan već je poznat širom sveta i odavno je prešao ne samo granice Kine, nego i Azije kao kontinenta.

Ali, u Japanu postoji sportska disciplina, ili sistem vežbi, čiji cilj je održavanje dobrog zdravlja, usporavanje starenja, ali i lečenje pojedinih bolesti, koja možda podseća na tai či čuan, ali o kojoj se u svetu veoma malo zna . Ta veština zove se ĐUKJO ĐUCU, a, kao mnogo toga što se praktikuje u Japanu, vodi poreklo iz drevne Kine.

Negde početkom 20. veka Japanac Fusagoro Nakai boravio je u Kini, gde je došao do starih spisa o veštini poboljšanja zdravlja i lečenja bolesti, koju su Kinezi zvali DOHIN. Dohin je veština stara preko 3000 godina, ali se u Kini praktikovala sve manje u vreme kada je Nakai došao do saznanja o njoj. Kinezi koji su nešto znali o veštini dohin mogli su tada da se izbroje na prste. Pošto se i sam bavio borilačkim veštinama i alternativnom medicinom, Fusagoro Nakai je počeo da proučava ove spise, primenjuje neke vežbe na sebi i svojim prijateljima, a negde 1916. godine formulisao sistem vežbi koji je nazvao Đukjo Đucu.

Naziv ovoj veštini dao je Nakaijev saradnik i prijatelj Daigen Đumonđi, a suština Đukjo đucua je korišćenje prirodne harmonije da bi se ostvarila harmonija u čovekovom organizmu. Sistem vežbi, koje je stvorio Fusagoro Nakai, je veoma jednostavan i lak za izvođenje, a sadrži se od tačno trideset jednog pokreta – ne više. Osnovni pokretima ili vežbama kasnije su dodate varijacije, pa je ĐUKJO ĐUCU podeljen na vežbe koje čovek može da izvodi sam i na one koje treba da radi zajedno sa partnerom, kako bi efekat bio bolji.

Korisna i u ratu

Popularnost ĐUKJO ĐUCUA u Japanu raširio je Dr Joširo Kondo, lekar rođen 1916. godine. Neobično je da je baš te godine ĐUKJO ĐUCU praktično stvoren. Doktor Kondo je svoja znanja o ovoj veštini koristio i za vreme Drugog svetskog rata, dok je bio u ratnoj mornarici. Na brodovima na kojima je bio kao lekar, zdravstveno stanje mornara i vojnika bilo je uvek mnogo bolje nego na drugima, pa je posle rata Dr Kondo počeo sa serijom predavanja o ovoj veštini na Tokijskom Univerzitetu.

Dr Kondo, koji je umro pre više godina, je sa svojom ženom Saćijo osnovao i Udruženje za popularisanje ĐUKJO ĐUCUA, koje kao neprofitna organizacija i danas radi. Dr Kondo i njegova žena autori su većine knjiga o ovoj veštini, a klubovi – učionice za vežbu sve se više šire Japanom.

Đukjo đucu je kombinacija savremene ginastike, joge, šiacua i samomasaže, a reklamira se kao »vežba za održavanje zdravlja, mladosti i lepote, za sprečavanje starenja i za borbu protiv mnogih bolesti«. Jednostavnim vežbama ove veštine otvaraju se putevi energije KI u telu, pa ona struji lakše i telo održava u boljoj kondiciji.

Prvih dvanaest vežbi đukjo đucua izvode se u klečećoj poziciji, ustvari iz pozicije u kojoj Japanci po tradiciji sede – sa stopalima zavučenim pod zadnjicu i ispruženim, što je početniku iz Evrope u početku verovatno najteže. Vežbe se satoje od uzdizanja i spuštanja ramena uz istovremeno harmonično disanje, masiranja predela ispod rebara, istezanja ruku napred, sa strane i pozadi, rotiranja vrata u svim pravcima, stimulisanja i samomasaže vrata, čela i celog lica, pri čemu se koriste i neke akupunkturne tačke.

Sledećih deset vežbi izvode se u sedećem, ležećem i stojećem stavu, najviše podsećaju na klasičnu gimnastiku i prilično su lake za izvođenje. Preostale vežbe već postaju nešto teže, uključuju i skokove u mestu i različita previjanja tela, ali se onaj ko vežba od njih ne bi trebalo da umori više nego posle 45- minutnog časa fiskulture u osnovnoj školi.

Vežbanje đukjo đucua je, međutim, proračunato na određen broj pokreta. Taj niz pokreta je zamišljen da otvara puteve energije i cirkulacije krvi u telu, a tačan broj pokreta koji treba da se izvede navodi telo na određen ritam, koji dovodi do opšte duševne smirenosti. Uputstva za vežbanje đukjo đucua su jednostavna, a uz njih idu i osnovne preporuke da se vežbanje počinje bez ikakvih opterećenja hranom i pićem, da se posle vežbi ne kupa bar jedan čas i da se broj vežbi, zavisno od starosti i uvežbanosti čoveka, može i menjati u dogovoru sa instruktorom.

Kada uđete u vežbaonicu za đukjo đucu, začudićete se kada vidite da pored mladih ravnopravno vežbaju i osobe ( češće žene ) koje bi mogle da im budu babe, pa i prababe. Saćijo Kondo, rukovodila je Udruženjem za popularisanje đukjo đucua i kad je davno prešla devetu deceniju. Vežbaonice postoje i u Osaki, Nagoji, Jokohami i drugim velikim japanskim gradovima, a , posle prvih priprema, u njima ravnopravno vežbaju osobe svih generacija.

Sama gospođa Kondo ima telo kome bi pozavidele mnoge tridesetogodišnjakinje u Evropi i Americi, a u njenim pokretima, osmehu i izrazu lica, ima ljupkosti tinejdžerke. Svoj izgled, pokretljivost i opšte odlično zdravstveno stanje, gospođa Kondo može da zahvali isključivo đukjo đucuu, kojim se bavi više od pet decenija. »Kasno sam počela, tek u četrdesetoj godini, a đukjo đucu nisam učila od muža, kome sam se u početku podsmevala kada je odlazio na svakodnevne vežbe«, kaže ona.

Njen učitelj je jedan od najboljih instruktora za đukjo đucu Cune Kuge, a tek kada se dokazala u vežbaonici pravilnošću pokreta, muž joj je prepustio da rukovodi udruženjem.

»Sve osobe koje vežbaju đukjo đucu patile su od bolesti i tegoba različite vrste, od hipertenzije do alergija i delimičnih paraliza. Većina njih je sada potpuno zdrava, ali nastavlja sa vežbama«, uvek ističe gospođa Kondo.