Kad počnu da cvetaju trešnje, to je znak proleća u Japanu – zabluda je koja se gaji godinama o toj zemlji. Gledanju rascvetalih trešanja – hanami – ( bukvalno “gledanje cvetova” ), običaju tokom koga se ljudi okupljaju da, uz jelo, piće i druženje, uživaju u lepoti rascvetalih trešnjevih grana, u prošlosti je prethodilo gledanje rascvetalih šljiva, koje se takođe nazivalo hanami.

Japanska šljiva ume 梅 doneta je iz Kine, a po ukusu negde je između šljive i tvrde vrste kajsije. Pošto cveta među prvima, već u februaru, Japanci masovno odlaze u šljivike, da uživaju u pogledu na predivne ružičaste i bele cvetove. Ali, za razliku od gledanja trešanja ( verovatno zbog hladnoće ), cveće šljiva se gleda samo u šetnji, stojeći, a nema gozbi na prostirkama raširenim po zemlji, karakterističnim za gledanje trešanja, koje traje od marta do juna, kada je mnogo toplije.

U svim japanskim sredstvima informisanja i ovog februara izveštava se gde su najlepše cvetale šljive, a turističke organizacije preporučuju najpoznatije šljivike u parkovima, kao što su park Hanegi u Tokiju, šinto svetilište Dazaifu Tenmangu na južnom ostrvu Kjušju, ili svetilište Kitano Tenmangu u Kjotu. U ova dva šljivika van Tokija ima čak i po nekoliko hiljada stabala šljiva na jednom mestu.

U hramovima i svetilištima, da bi se privukli turisti, organizuju se i posebne čajne ceremonije i ispijanja alkoholnog pića umešju, koje se pravi od japanskih šljiva i zašećerenog sakea.

Kao što Japanci veoma retko jedu trešnje, ni njihove šljive se ne jedu, ali se od šljiva spravljaju umeboši ( ukiseljene šljive ) koje se smatraju delikatesom uz kuvani pirinač. Umeboši se često, uz pirinač, daje bolesnicima, jer se smatra da im daje snagu i smiruje želudac.