Onomatopeja je reč kojom se oponaša neki zvuk u prirodi ili čovekovoj okolini. Čovek je nekada mnogo više osluškivao prirodu i, slušajući njene zvuke, pokušavao da odgonetne šta mu priroda poručuje. Vekovima izolovani od ostalog sveta na svojim udaljenim ostrvima, Japanci su sačuvali bogatstvo svog jezika, kojim su od davnina znali da komuniciraju sa prirodom. Zvuci koje izaziva vetar, voda koja žubori, talasi koji udaraju o obalu, krici i pevanje ptica, glasovi životinja, ali i škripa drevnih japanskih kuća od bambusa i drugog drveta, uvek su za Japance imali mnogo više značenja nego za stanovnike drugih zemalja, na kontinentu.

Japanci čuvaju i upotrebljavaju onomatopeje u svakodnevnom govoru, u književnosti, pozorištu. Obično ozbiljni, kada razgovaraju sa prijateljima, bilo kog životnog uzrasta bili, Japanci se razmašu, koristeći kao pomagalice i gestove rukama i celim telom, ali postaju i glumci, jer onamatopejama, koje često imitiraju prirodu oko nas, čine svoju komunikaciju živom.

Autor knjige je Dragan Milenković (1948), osnivač sajta >>japanorama.rs<

Milenković je diplomirao Jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je u prvoj grupi polaznika kursa japanskog jezika od dva semestra, koji je organizovao Kolarčev narodni univerzitet, a od 1974. do 1976, kao stipendista Japanske vlade, postdiplomski studirao japanski jezik i književnost na univerzitetu Vaseda u Tokiju.

Naučite da pišete i čitate japanski

Japanci za pisanje koriste kombinaciju kineskih ideograma, koje nazivaju kanđi ( znaci dinastije HAN ). Ideograma ima više hiljada, ali broj onih koji su u obaveznoj upotrebi je 2136. Uz ideograme, koriste se i dve fonetske slogovne azbuke hiragana i katakana. Katakana se uglavnom koristi za pisanje imena i naziva stranog porekla. U Rečniku japanskih ideograma ćete lako naći ideograme koje tražite uz pomoć latiničnog indeksa na kraju knjige ( ako znate kako se izgovaraju ) ili na osnovu broja poteza kojim se ispisuju.

Autor Florens Sakade (1917-1999) – Rođena u Japanu, obrazovala se u Kanadi, gde su joj se preselili roditelji, a posle II svetskog rata postala je nezamenljivi autor, urednik i illustrator knjiga na engleskom jeziku u Japanu. Prvo je radila za izdavača u Hirošimi, a, kad je prešla u Tokio, do kraja života radila je za najpoznatijeg izdavača knjiga na engleskom Charles E. Tuttle Co. Radila je kao urednik, ali je pisala priručnike za učenje japanskog jezika. Istovremeno je, kao talentovani slikar i dizajner, ilustrovala knjige o origamiju i dečije knjige za izdavače knjiga na japanskom jeziku. Mnogo je doprinela obrazovanju Japanaca, priređujući knjige na engleskom, i širenju znanja o japanskoj kulturi u svetu. Do kraja života vrlo se malo vozila metroom, voleći da pešači kilometrima kroz Tokio i radila je skoro do poslednjeg dana ( umrla je u 82. godini).