U komplikovanom društvu u Japanu na pragu 20. i 21. veka, kada se uslovi života tako naglo menjaju da neke osobe jednostavno u takvom društvu ne mogu da nađu svoje mesto, one odluče da u jednom trenutku jednostavno nestanu, da bukvalno ISPARE. Takve osobe imaju različite razloge da se odluče na tako drastičan korak, da se za njega neko vreme pripremaju, kako ne bi za sobom ostavili nikakav trag, prema kome bi mogli da ih pronađu.

Razlog nestanka može da bude veliki novčani dug, koji jednostavno ne mogu da nastave da vraćaju, ili da, ako žive u braku ili porodici, život sa suprugom sa kojom ne mogu više da nađu zajednički jezik ili decom koja ih jednostavno ne primećuju, oni jednostavno krenu u pravom trenutku i nestanu bez traga. Ima onih koji dugo razmišljaju o samoubistvu, ali od takvog čina odustaju kako bi porodicu zaštitili velikog šoka, ali i visokih troškova sahrane, pa, umesto da se ubiju, jednostavno nestanu.

Japan možda nije jedina razvijena zemlja u kojoj se ovakve stvari događaju, jer napetosti u društvu ove prirode su karakteristične za razvijene industrijski razvijene zemlje. Takvih slučajeva ima mnogo i u Sjedinjenim Državama, u NR Kini, u Južnoj Koreji, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, ali Japan je, verovatno, retka zemlja u kojoj za ovakav način odlaska iz sopstvene okoline postoji i termin ĐOHACU  (蒸発) , doslovno OSOBE KOJE ISPARE.

Japanci nekada toliko mnogo rade, da od preteranog rada umiru, a za takve slučajeve se upotrebljava naziv KAROŠI. Ima sada već blizu million Japanaca koji odluče da jednostavno ne izlaze iz sobe stana u kome žive sa porodicama, pa decenije provode između svoje sobe i kupatila, dozvoljavaju da im porodica nabavlja hranu i potprepštine, a veliki broj njih i zarađuje, radeći na kompjuteru, ali se oni svi nazivaju HIKIKOMORI, bukvalno: oni koji su se zavukli u sebe.

Termin ĐOHACU počeo je da se koristi 60-tih godina 20. veka, kada je Japan upao u dugu ekonomsku krizu, kada posao više nije bilo lako naći i zadržati ga, kada je sve postalo toliko skupo i teško da u toj situaciji mnogi ljudi nisu više mogli da izdrže. Umesto da daju otkaz ( što u Japanu nije često ), umesto da se upuste u duge procese zvaničnih razvoda, umesto da nastave da otplaćuju neki enormni neotplativi dug, sve je više ljudi koji u jednom za njih zgodnom trenutku, odluče da potpuno nestanu i da bude baš kao da su isparili.

Kao što u Japanu ne vole da mnogo razgovaraju o samoubistvima, a ima ih mnogo, tako niko ne voli da otvoreno kaže da zna nešto o ljudima koji jednostavno nestanu. Procenjuje se da oko 100.000 Japanaca nestane godišnje. Ali, policija i vladine službe nestanke ne razvrstavaju u prave nestanke i namerne nestanke, što je ustvari ĐOHACU. Godine 2015, Japanska nacionalna policijska agencija registrovala je 82.000 nestalih osoba, a 80.000 je pronađeno do kraja godine. Poređenja radi, iste godine, Velika Britanija je imala 300.000 poziva za prijavljivanje nestale osobe, iako Velika Britanija ima oko upola manje stanovnika od Japana. Prava baza podataka o nestalim osobama tipa ĐOHACU ne postoji u Japanu.

Japansko udruženje za podršku u potrazi za nestalim osobama, neprofitna organizacija posvećena podršci porodicama ĐOHACUA , tvrdi da ima veoma mnogo razloga za nestanak ljudi u Japanu: depresija, zavisnost od nečega, “seksualna nepristojnost” i želja za izolacijom. Ponekad osobe beže od porodičnog nasilja, kockarskih dugova, verskih kultova, progonitelja, poslodavaca i teških porodičnih situacija. Sramota zbog gubitka posla, razvoda, pa čak i neuspeha na ispitu, takođe može motivisati ljude da nestanu. ĐOHACU je način da se jednostavno život počne ispočetka, jer, kada nestanu, oni traže nova prebivališta, nalaze nove poslove, formiraju porodice, menjaju imena, pa čak i izgled.

Japan ne bi bio Japan kada od nečega ne bi napravio biznis, jer postoje preduzeća koja ĐOHACUIMA pomažu da nestanu. Preduzeća koja pomažu ljudima da ispare nazivaju se JONIGEJA,  što znači: „prodavnice koje se brzo spuštaju“. Takve firme se javno oglašavaju, imaju svoje veb stranice. Oni usluge naplaćuju od 50.000 jena (310 evra) do  300.000 jena (1850 evra) , što zavisi od niza faktora. Ovi faktori uključuju: količinu imovine koju treba preseliti, preneti, udaljenost, da li se radi o noćnom tajnoj selidbi, da li su uključena deca i da li klijent izbegava naplatu dugova. Ponekad ljudi nestaju sami bez ičije pomoći. U Japanu, naravno, već postoje knjige sa uputstvima kako da najlakše neprimetno isparite.

Detektivske agencije se često angažuju da pronađu osobu koja je isparila. Ponekad se odbegla osoba nađe kako provodi vreme u salonima za paćinko ( horizontalni fliperi ) u jeftinim hotelskim sobama, a ponekad se utvrdi da su ipak izvršili samoubistvo. Sanja, kvart u Tokiju u kojem su ranije bile smeštene hiljade nadničara, i različite sirotinje je navodno mesto u kome se skrivaju ĐOHACU. Kamagasaki je sličan kvart u Osaki, gde se lako živi bez dokumenata. Japanski gangsteri jakuze često se susreću sa ĐOHACUIMA, koje koriste za neke poslove, a policija se uglavnom ne meša, ako je neko posebno ne angažuje.

Nemački režiser Andreas Hartman i Arate Mori ( Japanac koji živi u Nemačkoj ) 2024. su snimili dokumentarac o ĐOHACUIMA. Mnogo pre njih 1967. je dokumentarni film snimio i laureat iz Venecije režiser Šjohei Imamura, poznat po filmu “Balada o Narajami”, u kome se govori o drevnom japanskom običaju sličnom našem lapotu, ostavljanju starih osoba da umru same u planinama.