Piše: Dragan Milenković
Otac srpske olimpijske takmičarke u skoku u vis Angeline Topić Dragutin Topić je pre skoro 30 godina, 1990. napravio pravi bum na svetskoj atletskoj sceni. Dragutin je prvo na Svetskom prvenstvu za juniore u Plovdivu osvojio zlatnu medalju, preskočivši 237 centimetara i postavivši novi svetski juniorski rekord, da bi potom nekoliko nedelja kasnije zablistao i na Evropskom seniorskom prvenstvu u Splitu od 26. avgusta do 2. septembra..
Već posle medalje u Plovdivu cela Jugoslavija slavila ga je kao istinskog atletskog heroja od koga se očekivalo da već u Splitu pokaže da je spreman za najveća ostvarenja. Topić je u Splitu lagano prebrodio kvalifikacije, a na dan finala stadion Poljud je bio rasprodat, publika je došla da podrži svog novog sportskog junaka u pohodu na zlatnu medalju.
Topić je sigurno preskakao sve visine do 228 centimetara, a onda uz malo mučenje iz drugog pokušaja savladao je i 228 centimetara. Nošen velikom podrškom publike, Dragutin Topić se posle “krize” na 228, podiže već na visini od 231 centimetar, koju preskače iz prvog pokušaja i tim skokom se vraća na poziciju koja je donesila medalju. Usledio je potom skok na visini od 234 centimetara, koji je ostao do danas u pamćenju svim ljubiteljima atletike od Vardara do Triglava.
Fantastičnim skokom, Dragutin je prosto preleteo preko letvice postavljene na 234 centimetara, obezbedio najsjajniju medalju, a onda svoj sjajan skok proslavio čuvenim ritualom, koji je ponavljao posle svakog uspešnog skoka na takmičenjima u to vreme. Kad bi uspešno doskočio on je pravio pokrete, koji su novinari nazvali “pucanjem“, jer im je izgledalo kao da puca iz pištolja.
Posle završenog Evropskog prvenstva u Splitu, Dragutin se vratio u Beograd, ali je već posle nešto više od nedelju dana poleteo u Tokio, gde je bilo zakazano 96. Zasedanje Međunarodnog olimpijskog komiteta, na kome je od 12. do 20. septembra trebalo da se odluči koji će grad biti domaćin Letnjih Olimpijskih igara 1992. Beograd je bio jedan od kandidata, pa je u Tokio stigla ne samo delegacija sportskih funkcionera, nego je ona pojačana i uspešnim sportistima, među kojima je bio košarkaš Vlade Divac, ali i atletičar Dragutin Topić i njegov trener Mihailo Švraka.
Sa delegacijom našeg Olimpijskog komiteta je putovala i grupa novinara, među kojima sam bio ja, kao izveštač Novinske agencije Tanjug, a jedan od viđenijih kolega bio je Glavni i odgovorni urednik TV revije, u to vreme jednog od najtiražnijih jugoslovenskih časopisa ( u najbolje vreme prodavao se u 500 000 primeraka ) Dragutin Minić Karlo.
Već prvog dana, za doručkom, Mihailo Švraka je svratio za sto za kojim smo sedeli Karlo i ja i pozdravio se sa nama. Čestitali smo mu Dragutinove uspehe u Plovdivu i Splitu, a , kada je naišao i Dragutin i seo pored nas, Švraka mu je rekao: “Zahvali se Draganu Milenkoviću, jer je i on delom zaslužan za tvoje uspehe”. Topić je gledao zabezeknuto, ne razumevajući o čemu se radi, a Karlo je odmah zapitao: “Šta si opet uradio, Milenkoviću?”
“Pa ništa”, rekao je Švraka, “ kada se pojavio roman “Musaši Mijamoto” na srpskom u Draganovom prevodu, odmah sam ga kupio i Dragutina naterao da pročita roman od 1200 strana! To je bio jedini način da se on disciplinuje”.
I tada smo mi, za stolom u tokijskom hotelu “Takanava” saznali šta to Dragutin Topić radi kad uspešno doskoči na nekom takmičenju. To nije bilo pucanje, nego je on,sa nekoliko kratkih pokreta, imitirao pokrete samuraja, koji, pošto je pobedio protivnika, zadene mač za pojas.
https://www.japanorama.rs/product/samuraj-musasi/
“Musaši je stvarno čudo! Mnogo sam naučio od njega”, rekao je Dragutin. “Musaši je kao mlad bio nedisciplinovan, ali ga je sveštenik Takuan naučio da vredno vežba, da usavršava udarce i tehnike i tako je postao najbolji samuraj svih vremena.
Posle smo Dragutina obukli u neku vrstu kratkog kimona, doneli mu samurajski mač i te fotografije su, zajedno sa mojim tekstom o njemu i japanskom samuraju, izašle u “TV Reviji” krajem septembra 1990.
Nažalost, MOK je odlučio da domaćin Olimpijskih igara 1992. bude Barselona, a ne Beograd, ali smo se mi svi vratili u Beograd sa mnogo interesantnih doživljaja. Među njima je bila i “tajna” koja je stajala iza uspešnih skokova Dragutina Topića.
Dragutin Topić je mnogo godina kasnije to objašnjenje ponovio i u još jednom intervjuu, kako niko ne bi zaboravio njegovog idola iz 16. veka samuraja Musašija: “U to vreme sam sa svojim trenerom Mihajlom Švrakom čitao knjigu o možda i najpoznatijem japanskom samuraju koja se zove Musaši i bio sam jako inspirisan njom, tako da taj pokret koji sam izveo, nije bilo pucanje iz pištolja, već vađenje mača iz korica i pobeda nad nevidljivim neprijateljem… To je bio moj i Mikin tajni jezik.”
Dragutin Topić je postao trener svoje ćerke Angeline, često podseća javnost na svoga učitelja Mihajla Švraku, a u Parizu ćemo, zajedno sa njim, navijati za Angelinu!