Baš na praznik Sretenje, 15. februara 2024. godine, u 73. godini umro je veliki i veoma značajni prijatelj srpskog naroda u Japanu, profesor Mićitaka Suzuki, na krštenju u manastiru Hilandar nazvan Sava. Profesor Suzuki ostavio je veliki trag u oblasti nauke, kako u Srbiji, tako i u rodnom Japanu.Mićitaka Suzuki rođen je 18. oktobra 1950 godine u Okajami, glavnom gradu istoimene japanske prefekture, oblasti poznatoj kao „sunčana zemlja“. Tu je odrastao i stekao visoko obrazovanje, a, kao student, po prvi put se susreo sa pravoslavnom kulturom u Rusiji. Duboki utisak, koji je na njega ostavilo rusko hrišćansko nasleđe, podstakao ga je da svoj naučni rad posveti izučavanju srednjovekovnog ikonopisa i vizantijske umetnosti.

Kasnije je na specijalizaciju došao u Beograd, kod čuvenog profesora Vojislava Đurića. Tada polako upoznaje i nasleđe zlatnog srpskog srednjovekovlja, koje ga je posebno zaokupilo. Upoznavanje bisera srpske kulture je i dovelo do saživljavanja sa našim narodom, kao i do njegovog ulaska u pravoslavnu veru u Hilandaru, gde je kršten sada već davne 2001. godine. Na zvaničnoj stranici Univerziteta Okajama, na kom je predavao istoriju umetnosti i srpski jezik, piše kao njegovo puno ime: Mićitaka Sava Suzuki.

Vezanost za Hilandar delatno je pokazao još 1995. godine, kroz prevođenje na japanski jezik monografije o našoj Carskoj lavri, delo profesora Dimitrija Bogdanovića, Dejana Medakovića i pomenutog Vojislava Đurića.

Profesor Suzuki je takođe pomagao i uspostavljanje i održavanje odnosa Univerziteta u Beogradu i Okajami, kao i saradnju po pitanju organizacije boravka naših studenata u Japanu. Jedan od velikih koraka na tom putu je bilo i osnivanje Društva prijatelja Univerziteta Okajama u Beogradu 2014. godine.

Velika sredstva su, zahvaljujući profesorovom trudu i zalaganju, stigla iz Japana za potrebe obnove više svetinja na jugu Srbije. Na teritoriji Eparhije niške tako su restaurirani drevni ikonopisi manastira Svetog Jovana Krstitelja u Jašunji i hrama Vaznesenja Gospodnjeg u zaplanjskom selu Veliki Krčimir, uz saradnju mnogih eminentnih stručnjaka srpske akademske scene, poput akademika Gojka Subotića i Miodraga Bate Markovića.

Mićitaka Sava Suzuki je za mnoge podvige od strane svoje druge domovine, kako je nazivao Srbiju, odlikovan Ordenom srpske zastave trećeg stepena, za „zasluge u razvijanju i učvršćivanju miroljubive saradnje i prijateljskih odnosa Srbije i Japana“.

U posebnom tekstu, objavljenom povodom smrti profesora Suzukija, Pravoslavna Eparhija niška je izrazila najdublje saučešće porodici i prijateljima profesora Suzukija, koji je, kako su napisali, „svojim dobrim delima zadužio naš narod, moleći se takođe i za njegovo spasenje i nasleđe Carstva Nebeskog, kome je kroz svoj plemeniti rad i stremio“.

„ Za Srbiju me je vezalo to što sam ovde pronašao koren evropske kulture. Dok je Zapad sav okrenut materijalnom, kod vas se, a da toga niste ni svesni, očuvalo duhovno. Postoji ravnoteža“, rekao je jednom prilikom Suzuki „ Kada sam prvi put kročio na tlo Evrope, iz Japana sam došao brodom, pa vozom. U Rusiji me je oduševila vizantijska umetnost. Posebno ikone. A onda sam došao u Srbiju i otkrio da je vizantijska umetnost ovde još lepša, autentičnija, da nigde na svetu ne postoje veća remek-dela“.Ikona je, kako smatra Suzuki, najvažniji sadržaj hrišćanstva. To je portret bogočoveka, a prihvatanje kontradikcije da je Bog ujedno i čovek, kaže, suština je vere.

Kada je prvi put video Studenicu, profesor Suzuki bio je potresen njenom lepotom.

„Taj manastir vrhunac je evropske srednjovekovne umetnosti“, bez dileme je procenio on.

A za Japance, govorio je, da se suštinski razlikuju od Srba, pravoslavaca.

„U Japanu svi mnogo rade. To je neka vrsta bolesti, da se sve vreme troši na rad. I zbog toga su ljudi mnogo depresivni. U Srbiji je sasvim drugačije. Pravoslavlje zagovara radovanje životu“.
„Istina, ovde bi ipak moglo malo više da se radi. Imam prijatelje koji rade na univerzitetu i koji, samo što su otišli na posao, već se vraćaju kući“, u šali je dodao.

Iako mu je pola duše bilo u Srbiji, pisao je novinar lista „Novosti“, profesor Suzuki je ipak imao japanske navike. U minut tačan i mnogo vredan. Zato je uz svoj redovni posao, profesora istorije umetnosti na Univerzitetu Okajama, sebi nametnuo još jedan – na univerzitetu je predavao srpski jezik.

„Kad sam u Japanu, moj srpski zvuči odlično. Kad dođem u Srbiju, onda čujem koliko grešim. Nisam lingvista, ali raduje me da studente podučavam srpski jezik. A i oni se raduju. Svake godine imam ih između 20 i 30 u grupi. A jedne godine bilo ih je više od stotinu. Japancima, a i drugim stranim studentima, srpski zvuči neobično, kao što ovde zvuči japanski. Zato vole da ga uče. Mada mnogi i ne znaju gde je Srbija. Teško je razlikuju od Sibira i stalno pitaju je li tamo mnogo hladno“.

A poslednjih godina, studenti u Japanu, zahvaljujući profesoru Suzukiju, iz prve ruke mogu da saznaju više o Srbiji. Univerzitet Okajama finansira boravak naših akademaca i profesora tamo, gde se usavršavaju u oblasti japanskog jezika i kulture. Baš kao oni danas u Okajamu, Suzuki je sedamdesetih prvi put došao u Beograd.

O krštenju na Hilandaru ispričao je sledeće: „Na Hilandar nisam otišao sa planom da se krstim. Ali dok sam tamo boravio, poželeo sam da to uradim. Mislio sam da nisam spreman, jer nisam znao molitve, ni da se pravilno prekrstim. Đakon mi je rekao: `Vera u Boga je dovoljna. Sve ostalo ćeš naučiti`.
Ne zaboravimo čoveka koga je autor ovog teksta zvao samo:“Suzuki sensei 鐸木先生
”
( U ovom tekstu korišćeni su članci Episkopije Pravoslavne niške i dnevnog lista „Novosti“ ).