Japan ima 16 državnih praznika tokom cele godine, ali, ova poslovično vredna nacija, tokom 2024. praznovaće i više nego obično, jer kada je praznik određen na fiksne datume, povećava se broj takozvanih trodnevnih vikenda, što će 2024. biti slučaj. Ako praznik pada u petak ili ponedeljak, taj vikend postaje “mali odmor”. To se događa i kada praznik pada u nedelju, jer tada ponedeljak postaje neradni dan.

Japan, na prvi pogled, ima veliki broj državnih praznika u poređenju sa mnogim zemljama, ali je veoma malo praznika koji imaju neku vrstu “istorijske pozadine”, kakva je većina praznika u mnogim državama. U Japanu ih ima samo tri: Dan državnosti 11. februara, Carev rođendan 23. februara i Dan ustava 3. maj.

Državni praznici 2024. su sledeći:

Nova godina 1. i 2. januar, ali većina Japanaca kod kuće ostaje i 3. januara, kao deo starog praznika sanganići — prva tri dana Nove godine — koje većina ljudi i ustanova u Japanu tretira kao praznik.

Dan punoletstva 8. januar (drugi ponedeljak u januaru) je jedan od najstarijih praznika u Japanu, koji je od 2015. doživeo promene, pa su mladi koji navrše 20 godina po zakonu dobili pravo da kupuju cigarete, da javno puše, piju alkoholna pića i kockaju se, ali je pravo glasa od 2015. godine uvedeno za one koji napune 18. godina.

Dan osnivanja države ( Dan državnosti ) 11. februar (ove godine obeležava se 12. februara) je dan kada je 660. godine pre naše ere na japanski presto stupio car Đinmu, osnivač dinastije koja i danas vlada Japanom. Japanska dinastija se smatra najdužom neprekinutom vladarskom lozom u svetu.

Carev rođendan 23. februara obeležava se kao dan rođenja sadašnjeg cara Naruhita, rođenog 1960.godine. Car Naruhito je stupio na presto 1. maja 2019, od kada počinje da teče Era Reiva. Njegov otac car Akihito, čija era se nazivala Heisei, abdicirao je u korist sina, što je veoma redak slučaj među članovima ove dinastije u Japanu. Car Naruhito je oženjen caricom Masako, koja je već druga japanska carica rođena kao građanka. Prva je bila carica Mićiko, Naruhitova majka.

Dan prolećne ravnodnevnice 20. mart, potiče iz doba kada je u Japanu važio lunarni kalendar.

Dan Šjova 29. april je, ustvari,  tokom ukupno 63 godine, bio rođendan pokojnog cara Hirohita, dede sadašnjeg cara, koji je, iako je car umro, ostao kao državni praznik, prvo pod nazivom Dan zelenila, a od nedavno se naziva Dan Šjova ( po nazivu ere u kojoj je vladao Hirohito ).

   Tokom vladavine cara Hirohita, najdugovečnijeg japanskog cara, u Japanu je uveden niz praznika, koji se zvao „Zlatna nedelja“, kakav verovatno ne postoji nigde u svetu – jedan od najeklatantnijih primera spajanja državnih praznika, uopšte. Nedelja je bila “zlatna” jer je dva dana posle Hirohitovog rođendana bio 1. maj Međunarodni praznik rada, (koji zvanično nije državni praznik, ali na koji malo koji Japanac, učlanjen u sindikate, dolazi na posao). Odmah posle je 3. maj, Dan ustava, i 5. maj, Dan dečaka, oba državni praznici. Ponekih godina, onda kada bi Hirohitovom rođendanu prethodio vikend, a 5. maj padao u nedelju, umesto uobičajenih sedam dana „zlatne nedelje“, ispadalo je da se praznuje čak deset dana.

Dan ustava 3. maj je sećanje na donošenje prvog “demokratskog” japanskog ustava 1947. godine, koji je zemlji poraženoj u Drugom svetskom ratu, nametnuo američki okupator. Japan je bar 80 godina pre toga dobio svoj stvarni prvi ustav, u vreme cara Meiđija.

Dan zelenila 4. maj je uveden nedavno, da bi se produžila “Zlatna nedelja”.

Dan dece ( Dan dečaka ) 5. maj (ove godine obeležava se 6. maja). Dan devojčica obeležava se 3. marta, izlaganjem starinskih lutaka u kućama koje imaju žensku decu, a koje predstavljaju dvorjane iz ranog feudalnog Japana.

Dan mora 15. jul (treći ponedeljak u julu) je jedan od novijih praznika, da bi se dobio dan za više letnjeg odmora.

Dan planina 11. avgust ( ove godine obeležava se 12. avgusta) je proglašen da bi Japanci u avgustu mogli da obilaze grobove umrlih članova porodice. Ovaj dan, nazvan O Bon, neka vrsta Zadušnica, je u avgustu i tada retko koji Japanac propusti priliku da obiđe grobove u zavičaju.

Dan poštovanja prema starima 16. septembar (treći ponedeljak u septembru)

Dan jesenje ravnodnevnice 22. septembra (ove godine obeležava se 23. septembra)

Dan sporta 14. oktobar (drugi ponedeljak u oktobru) nije neradni dan, ali svi zaposleni se okupe i rade gimnastičke vežbe ili prirede neku vrstu sportskih takmičenja. Isto se događa u školama, na fakukltetima gde svi vežbaju, u školskom dvorištu, u fabričkom krugu ili na nekom mestu u blizini.

Dan kulture 3. novembar (ove godine obeležava se 4. novembra)

Dan zahvalnosti radu 23. novembar

Poslednja tri radna dana u godini kompanije i škole u Japanu uglavnom tretiraju kao praznične.

Tako je iscrpen spisak državnih praznika, ali ne i lista dana na koje Japanci izostaju sa posla ili, ako su već došli na radno mesto, ama baš ništa ne rade.

Priručnici na stranim jezicima, namenjeni boljem uspehu stranih biznismena na japanskom tržištu, ozbiljno upozoravaju da se krajem decembra i početkom januara svake godine ne preduzima ništa ozbiljno u Japanu. Razlog tome je japanski običaj da se u društvu, uz piće, jelo i pesmu “rastaje” sa starom godinom mnogo pre one prave novogodišnje noći.

   Drugovi iz detinjstva, škole, fakulteta, iz istih društvenih i sportskih klubova, dužni su da se na kraju svake godine bar jedanput sastanu i veselo isprate staru godinu. Što je viši društveni status Japanca, treba da ima više takvih oproštajnih gozbi, na kojima se, ustvari, samo “uzima zalet” za božićnu euforiju.

Mada Božić ( katolički 25. decembra ) nije priznati praznik u Japanu, svako gleda da, po ugledu na Amerikance, ide u lude kupovine i provodi se sa prijateljima i porodicom čitave te nedelje do kraja godine.

   Čim prođu 1. i 2. januar, koje Japanci provode relativno mirno u krugu porodice, počinju „dočeci Nove godine“ koji se od oproštajnih pijanki i gozbi razlikuju samo po nazivu. Opet ista društva, ista lica, a u to vreme, kad je i u zgradi preduzeća u kome radi, Japanac obično nije na radnom mestu. Čitave dane zaposleni Japanac koristi za takozvani „aisacu mavari“, što će reći, kruženje po zgradi i čestitanje kolegama.

   Pored ovih dana, kada se praktično „rastežu“ zvanični državni praznici, u Japanu postoji čitava hrpa tradicionalnih verskih praznika, takozvanih „macuri„, vezanih za drevnu mnogobožačku religiju šinto. U te dane, kao na našim vašarima, Japanci se okupljaju oko hramova obučeni u tradicionalnu odeću, idu u svečanim povorkama, pričaju i vesele se. Iako macuri nije zvanični praznik, veliki broj Japanaca tada uzima slobodan dan, a pošto je događaj važan za dotični okrug, grad ili kvart, na njemu se skupi sve, od lokalnog političara, gradonačelnika, do najmanjeg osnovca. Tu se nađu orkestri sa starim udaraljkama, prodavci sakea, piva i u nas već zaboravljenog klakera, i svi se vesele do duboko u noć.

   Vreme cvetanja trešanja, u martu i aprilu, još jedna je prilika za slavlje. Sve dok je trešnjevog cveta, ljudi se sastaju u parkovima, šumama i izletištima, tu se okupljaju čitave porodice, razredi, kolege s posla, uz pesmu i igru jede se i pije do iznemoglosti. Taj običaj zove se „gledanje cveća“, ali ne postoji uzalud poslovica „Hana jori dango“ (Bolji je dobar zalogaj od cveta) koja rečito govori da se lepota cveća, koje su opevali pesnici haikua, često zapaža samo ispod oka, između dva gutljaja ili zalogaja.

   Kad dođe leto, Japanci kao da odjednom osete grižu savesti i, umesto da uzmu ceo zakonom zagarantovani godišnji odmor (po zakonu – prosečno 15 i po dana), preko šezdeset procenata zaposlenih iskoristi samo 9,6 dana. Japancima je more veoma blizu, pa se oni tu i tamo često nađu na plažama preko leta. Odmor se uzima obično u avgustu, da se poklopi sa tradicionalnim O bonom – Danom mrtvih, japanskom verzijom Zadušnica. Tada najveći broj Japanaca obiđe grobove predaka, pomoli se i krene na blic letovanja na Guam, Havaje ili u neko od japanskih letovališta na Japanskom moru ili Tihom okeanu.