Piše: Ostoja Vojinović
Dobrodošli u Nagoju! Grad u kome je kultura slična ostatku Japana, a opet i nije, gde je kuhinja standardno japanska, a opet i nije. Gde će se ljudi ophoditi prema vama kao i na ulicama bilo kod drugog grada na ostrvu, ali ipak ce to biti različito i originalno. I građani Nagoje će pokazati ljubav prema mačkama, kao i svi ,ali gle čuda: to će biti na neki svojstven “Nagojski” način ..
Kako uopšte opisati Nagoju, a da to ne bude suvoparno i dosadno? Jednostavno opišite ga onako kako ste ga vi videli za 4 noći i pet dana ( a 4 dana nije dovoljno ni za omaleni gradić u prefekturi, a kamoli za giganta poput Nagoje). Kao već stari korisnik JR EAST (Japan Rail) iliti železničke kompanije koja opslužuje dobar deo Japana, krenuo sam iz svoje stalne baze kada sam u Japanu, Asakuse ( o njoj nekom drugom prilikom, opisati Asakusu zahteva mnooogo stranica) uhvatio metro ka Tokijskoj glavnoj stanici, odakle ću uhvatiti vezu za Nagoju…
Već tu vam je moj prvi savet neophodan: uvek dođite bar 90 minuta pre polaska voza. I to ne zbog tipično balkanskih razloga, vozovi niti kasne niti kreću ranije a nema ni potrebe zauzeti mesto, već činjenica da ćete izgubiti bar sat vremena pokušavajući da u moru izobilja izaberete, gle čuda, najobičniju hranu koju ćete grickati u vozu, posmatrajući krajolik.
Popularni EKI BENTO iliti EKIBEN ( pakovano jelo koje možete da kupite na stanicama ) spaja dve stvari koje Japanci obožavaju – sjajnu hranu i izvanredne vozove. A veliki deo vašeg puta u Japan će činiti baš to -,izvanredna lokalna kuhinja, a to je baš ono što vozovi nude: svaka linija ima u svojoj ponudi svoj lični dijapazon kuhinje iz kraja kojim prolazi. Taj zanimljivi proizvod možete kupiti u jednoj od desetine radnji na stanici, ali njihovi oblici kutija, sastojci, boje i pokloni uz jelo će uraditi baš ono što sam napomenuo: oduzeti vam baš mnogo vremena. A tek neizbežni automati sa pićima (meni definitivno omiljena stvar i znak da sam kod svoje kuće) kao i sama grandioznost stanice. Jednostavno će vam vreme proleteti kao voz kojim putujete.
Ali vratimo se našem putu u Nagoju. U vozu ni ne stignete pošteno da se odmorite, jer je Nagoja u stvari veoma blizu ( 350 km za 75 min) pa dok pojedete hranu koju ste pažljivo birali ( u mom slučaju repliku kargo kontejnera Japanskih železnica), otvorite limenku omiljenog piva marke Kirin i popušite cigaru ( da,za nas okorele pušače drag detalj,mogućnost uživanja u dimu dok gledate šume prefekture Šizuoka) naš cilj je tu. Konačno Nagoja!!
I odmah vas zbuni klima, dok je Tokio goreo u najvrelijem letu ikada, u Nagoji me je dočekao pljusak i najava tajfuna, što je još jedna sporedna zasluga brzog voza. Vi ste ustvari za kratak period proleteli kroz 3 prefekture. Ali ni kiša nije mogla da sakrije lepotu i masivnost Nagoje, ta visina zgrada pa i same stanice vam da prividni osećaj kao da ste ušli u duboki kanjon. I tada počinjete da shvatate važnost tog grada i njegove ekonomije. Na putu ka hotelu jedna za drugom stoje banke, biznis škole, ekonomski fakulteti i najveće svetske kompanije, jer Nagoja jeste i to: fabrika Japana.
Neću vam dosađivati opisom hotela, dovoljno je reći da sam se prijavio, raspakovao i krenuo da istražujem Nagoju, jer je već padala noć. Namerno sam izabrao kraj grada poznat pod imenom Sakae, jer je baš blizu centra i svih važnih objekata. Naravno, trebalo mi je par noći da bih shvatio u kakvom delu grada sam odseo, ali o tome opširnije u nekom kasnijem delu ovog putopisa. Potrebno vam je samo par minuta da dođete do možemo reći centra koji je zapanjujuće mali i možemo reći tih u odnosu na Tokio i njegove centralne površine…
Već iz daljine se promalja televizijski toranj, koji je jedan od simbola grada i koji nadgleda Oasis 21, jedan od modernijih objekata u gradu, mešavinu podzemnog tržnog centra, autobuske stanice i prelepog vidikovca i parka. A, tu dijagonalno, preko puta, vam je i panoramski točak od kojeg se proteže bulevar koji će vas odvesti do drugih, udaljenijih ali važnih objekata u gradu,muzeja nauke,Tojotinog muzeja,sjajnih parkova ( o da,Nagoja nikako ne zaostaje u tom pogledu, štaviše!) svetilišta i hramova,kao i zamka i parka oko njega. Toliko toga za videti ali vratimo se na centar. Tek kada se zavučete ispod samog tornja, shvatite da ipak mesto nije uopšte pusto i bez naroda, bili su skriveni stablima i građevinama na obodu koje su sve otvorene ka unutra. A tu gomila klinaca sa daskama za skejt, bmx biciklima, motorima i neizostavnim uličnim sviračima
Ali i među njima ipak ima posebnih talenata. Već prvo veče sam naleteo na Hirošija Sakakimu, gospodina koji grabi ka 3000-tom uzastopnom nastupu na ulicama! I veoma zanimljiv pristup, možete donirati tričavu sumu od 100 jena i nastupati sa njim na mikrofonu i naravno vi birate pesmu. A kad ste već u Nagoji, hrabro sam prišao,upoznao se sa njim i dohvatio se mikrofona, a pošto sam očajan u pevanju, a pogotovo javno, pristupio sam poslu zatvorenih očiju. I tu je ta lepota Nagoje, odmah se začulo navijanje i pljeskanje i kada sam sledeći put otvorio oči, shvatio sam da me bodri 30-ak ljudi, klasični salary man, mama sa detetom u kolicima, skejt klinci, mala grupa poklonika gotik muzike, devojka na bajsu. Svi različiti, a opet povezani muzikom ovog neobičnog heroja. U sledećih par sati sam gledao kako nepoznati ljudi dele ćebe ( njegovi koncerti traju često i do 3 ujutro), hranu i piće i pričaju kao da se znaju godinama. I, naravno, nazdrave za svakog novog izvođača. Bio sam oduševljen kada je gospodin očigledno umoran od kancelarije i radne nedelje , ipak skinuo kravatu, i drao se u mikrofon nekoliko minuta dok je masa klicala sa oduševljenjem. A onda se zahvalio i produžio dalje u masu koja se sliva u metro stanicu. Još pod utiskom da on uspeva da ljudima da snage da preguraju još jedan dan, shvatih, zgranut, da je već dva sata ujutro i da zevam. Na brzinu sam se pozdravio sa “domaćinom”, obećavši da dolazim sutra sa hranom i pićem iz Srbije i uputio nazad u hotel jer treba rano ustati i do detalja upiti svaki ćošak ovog divnog grada.
