Piše: Dragan Milenković
Biti ostrvljanin već znači mukotrpnu komunikaciju, a kontakte sa susedima žiteljima japanskih ostrva su oduvek još više otežavali snažni vetrovi, tajfuni, obilne kiše, česti zemljotresi, koji i danas, u vreme visokog tehnološkog razvoja, umeju da, ma koliko kratko, potpuno zaustave putovanja van zemlje, a ponekad i na samim ostrvima.
Kao da su stvoreni „iz samih sebe“, kako ih uči drevna japanska religija šinto, Japanci su uvek sebi izgledali različito od ostalog sveta, pa su i najbliže susede nazivali terminom gaiđin (oni spolja), ali svesni da im je za izlaženje na kraj sa ćudima prirode potrebno mnogo više znanja, nego što ga sami imali, Japanci su od samog početka kontakata sa susednom Korejom i Carskom Kinom imali veliku želju da uče.
Iz Kine i Koreje stigli su im pismo, neophodno za obrazovanje, mnoga znanja za uređenje države, a kroz religiju budizam primili su filozofske stavove koji su omogućavali stvaranje čvrste discipline u sredinama, ali i istančanost u razumevanju umetnosti, književnosti i drugih vidova stvaralaštva.
Surovi uslovi života primoravali su ih da ostanu u grupama, a činjenica da su samo doline pored mora pružale uslove za poljoprivredu, ribolov i trgovinu, od samih početaka vezivala ih je za mora, sa azijske strane, i za okean, koji, gledan iz japanskog ugla, nikada nije „opravdao“ svoj naziv Pacifik (područje mira).
Teški uslovi života prirodno su nametali usvajanje budističkog stava da i u najtežoj situaciji treba izdržati neizdrživo, pa je bilo logično da, čak i kada im se ne kaže, pojedinci znaju da treba da trpe i nikada se glasno ne žale na svoje muke. Japanci su od ranih vekova postali veoma brojna nacija, pa je i to bio dodatni razlog za negovanje stroge discipline svih članova zajednice. U toj zemlji opšti interesi uvek su bili iznad želja i potreba pojedinaca, a isticanje sebe kao individue, bilo je, u najmanju ruku, znak nepristojnosti.
Tako je trajala duga i teška avantura stvaranja japanskog duha, duha nacije koja je uvek iznenađivala svojim brzim napretkom u onome čega se poduhvatala, ali i pokazivala neverovatno veliku energiju kojom je u dva perioda u novijem veku ili uništavala samu sebe u građanskim sukobima, ili ovladavala delovima zemalja suseda i tokom te vladavine čak pokušavala da im potisne i skoro uništi identitet, identitet od koga je toliko naučila. Otrežnjenje je oba puta došlo brzo, a za povratak u normalan život bilo je potrebno mnogo manje vremena nego što se to očekivalo. Jer su za preokrete u teškim situacijama, često u Japanu bili zaslužni izuzetni pojedinci.
U haosu stogodišnjeg građanskog rata, Iejasu Tokugava, sin neznatnog feudalca, od ranog detinjstva bio je talac u rukama očevih moćnih saveznika i, pateći za porodicom, odlučio je da jednom nađe snage i da zemlju povede putem mira. Ideje do kojih je došao pateći u zatočeništvu, pomogle su mu da celu zelju preuredi i od nje stvori prosperitetnu sredinu. Japan koji je stvorio Iejasu i danas, na neki način, postoji, jer dobro organizovana zemlja, kakvom ju je on učinio, još postoji i ne zovu je uzalud „korporacija Japan“.
Posle strašnog poraza u Drugom svetskom ratu, Japan se svetu ponovo obratio svojim duhom, nečim što je mogao da razume svako na Zemljinoj kugli, a za to je bio zaslužan opet jedan pojedinac – filmski režiser Akira Kurosava. Komplikovanom pričom o ljudskim karakterima i slabostima u svom filmu „Rašomon“, Kurosava je, dok je još trajala američka okupacija Japana, svetu pokazao koliko su univerzalne ljudske mane, pa time signalizirao da ljudskost može da vrati optimizam i veru u život. Posle Kurosave sledili su drugi izuzetni pojedinci, kao osnivač „Sonija“ Akio Morita i mnogi drugi, ljudi koji su stvorili proizvodne korporacije od kojih su neke i danas vodeće u svetu.
Japan se neprekidno menja i neprestano nam daje razloga da ga ponovo upoznajemo. Ova knjiga nema nameru da iznese čvrstu ideju odakle potiče i kako je formiran japanski duh, duh nacije rođene na ostrvima na istoku Azije, duh zemlje koju su uvek nazivali dalekom, čak i sada u vreme velikog tehnološkog napretka u svetu, a oni koji su pokušavali da joj se približe, oduvek su je smatrali tajanstvenom.
Japanski duh nije samo u njegovoj religiji, filozofiji, istoriji, običajima, već u čitavom kompleksnom prožimanju i preuzimanju znanja, iskustava i aktivnog života jedne nacije, jedne društvene stvarnosti, koja traje, evo, već treći milenijum.
Japanci su šezdesetih godina 20. veka svet prvo zapanjili svojom originalnom kulturom, a već deceniju posle toga počeli su da svet osvajaju ekonomski, prvenstveno robom visokog kvaliteta, postavši poznati kao proizvođači (monozukuri).
Iako ih je u početku pratila netačna definicija imitatora stranih znanja i dostignuća, Japanci su brzo dokazali da su eventualne uzore toliko poboljšavali i preuređivali, da često uzor nije ni mogao da se prepozna. Ta stalna želja za poboljšavanjem (kaizen) i stalno neumorno i radoznalo traganje za racionalnim rešenjima i načinima da se poboljšanje ostvari (kufu), glavni su uzroci uspeha Japana kao nacije i kao društva.
Ali, život u Japanu nije lak ni njegovim stanovnicima, od rođenja pripremanim za to. Život u Japanu i uslovi u njemu sve su češće podložni promenama, a te promene teško podnose i najjači. Svedoci smo da je Japan u početku mnogo brže izlazio na kraj sa virusom Korona od drugih zemalja sveta, ali informacije kažu i to da je naglo povećan broj samoubistava, u državi, koja je inače među vodećim po samoubistvima u svetu. Tokom 2020, bilo je preko 20.000 samoubistava, a samo u jednom mesecu (u oktobru) bilo je više samoubistava nego mrtvih od korone u Japanu u celoj godini. Ono što najviše zabrinjava su samoubistva žena, koje su oslonac tradicionalne japanske porodice, ali i nove savremene porodice, u kojoj je sve više razvedenih i sve više samohranih majki, koje same izdržavaju decu.
Studirajući u Japanu, radeći godinama tamo kao dopisnik, prateći događaje u toj zemlji već blizu pet decenija, shvatio sam jedno: Japan daje priliku ljudima da bolje upoznaju i sebe i svoju zemlju, da budu kritičniji prema njoj, ali i da nađu i u njoj i u sebi neke vrednosti, kojih do tada nisu bili svesni. Biti svestan sebe u svakom trenutku i biti siguran da nikada ništa nije toliko teško, a da to nije moguće prevazići, lekcija je koju čoveku koji dobro upozna Japan daje ta zemlja i uvek ću joj biti zahvalan za to.
