Piše: Alma Okađima
Osmog avgusta 2021. je bio poslednji dan Olimpijade koju su Japanci uporno nazivali “Olimpijada 2020”, iako je održana ove godine, a petog septembra su konačno završene i Paraolimpijske igre .
Japanski orgnizatori su očigledno morali da je održe, iako je preko 60% stanovništa bilo protiv toga da se priređuju u ovako teškim uslovima. Ne samo da problem Fukušime posle cunamija 2011. još nije rešen, nego je i zbog pandemije mnogo ljudi izgubilo posao, na ivici su preživljavanja, a epidemološka situacija se pogoršala. Vakcine su zakasnile, a broj zaraženih od novog soja se širio velikom brzinom i to na mlađu populaciju, na koju još nije bio došao red da se vakciniše.
Pitaćete se kako da u tako jednoj razvijenoj i tehnološki naprednoj zemlji, kao što je Japan, dođe do zakašnjenja sa vakcinama. Japan ima strogu kontrolu svakog novog leka ili vakcine koja dolazi iz inostranstva i prolazi kroz specijalnu i dugotrajnu proceduru.
Nemojte zaboraviti ni činjenicu da Japan ima veliku stariju populaciju, koja je bila najugroženija i koja je imala prioritet. Tek krajem leta je bio došao red na stanovništvo mlađe od 50 godina i do tada (kada se održavala Olimpijada) je samo 43% populacije celog Japana uspelo da primi obe vakcine.
Na kraju novembra u Japanu obe vakcine primilo je nešto više od 75% stanovnika, a populacije starije od 65 godina čak 91.9%!
U vreme Olimpijskih igara ispred glavnog olimpijskog stadiona su se često skupljali stanovnici Tokija. Jedni su demonstrirali, a drugi su došli ne bi li makar malo osetili olimpijsku atmosferu i čuli glasove sa stadiona.
Moja porodica je, kao i većina Japanaca, pratila Olimpijadu na televiziji i jedino na taj način smo bili svesni da se u Tokiju nešto dešava. Opština u kojoj živim, Setagaja, je bila Olimpijsko selo za američke sportiste, ali mi ni jednog jedinog stranca nismo uspeli da vidimo. Baš sam na dan otvaranja bila u prodavnici, kada mi je prodavačica rekla da je šteta što ne može da se oseti ništa od tog “veselog takmičenja”.
Olimpijada je održana bez publike, bez stranih gostiju, osim novinara i medija. Ti stranci nisu mogli koristiti japanski javni prevoz, a takmičarima nije bilo dozvoljeno da izađu iz Olimpijskog sela.
Moja drugarica je iz inostranstva doputovala u Tokio kao izveštač i provela nedelju dana u “čistoj izolaciji”, od hotela olimpijskim prevozom do stadiona i nazad.
Čak nije mogla da ode do obližnje prodavnice da kupi vodu bez japanske pratnje. Želela sam da je vidim, s obzirom da se nismo videle još od boravka u Kini, pre 30-ak godina, ali mi je rekla da na ulazu u hotel sedi čuvar koji prati svaki njihov korak!
Takmičari i svi zaposleni na Olimpijadi su radili PCR test svakodnevno i posle završenog takmičenja morali su da napuste Olimpijsko selo u roku od 48 sati. Tako ih nismo videli kad su došli, nismo mogli da ih uživo vidimo dok su tu bili, a nismo ih videli ni kad su odlazili, da im makar jedanput mahnemo i doviknemo “Sajonara”!