Japanorama

Putujte sa japanskim piscima – SA TANIZAKIJEM ULICAMA KJOTA

Turistički vodiči, knjige koje su nekada zvali bedekeri, daju vam mnogo istorijskih podataka o gradovima i zemljama koje nameravate da posetite, ali je veliki propust ne pokušati da željeno mesto obiđete sa nekim čuvenim piscem iz tog okruženja. Japanski pisci vole svoju zemlju, naročito stare gradove, pa, ako nameravate da posetite staru prestonicu Kjoto, grad-muzej, zašto to ne biste učinili sa jednim od najboljih japanskih pisaca svih vremena Đunićirem Tanizakijem.

Tanizaki ( 1886-1965) jedan od najznačajnijih japanskih pisaca moderne epohe i jedan od retkih književnika, koji je još u ranoj mladosti bio prihvaćen i od zahvalne japanske književne publike, ali i od kritičara i kolega pisaca. Vrlo rano, kada još nije bio dostigao šezdesetu, počeo je da bude smatran živim klasikom i postao je jedan od najprevođenijih japanskih pisaca posle Drugog svetskog rata. Bio je dugogodišnji kandidat za Nobelovu nagradu za književnost, koju je 1968, tri godine posle njegove smrti, dobio trinaest godina mlađi od njega pisac Jasunari Kavabata.

Tanizaki je rođen u bogatoj trgovačkoj porodici, koja je živela u kvartu Ningjoćo, vrlo blizu kvarta Nihonbaši ( Japanski most ), mesta u Tokiju koje se vekovima smatralo geografskim centrom prestonice, ali i čitavog Japana. Sudbina je htela da je još Đunićirov deda, pored trgovine, odlučio da se bavi štampanjem i kupio jednu od prvih štamparskih presa u Japanu, zemlji koja je tek izlazila iz okova izolacije od ostalog sveta i tek stupila na prag modernizacije.

Ovom presom, na neki način, predodređen je i Đunićirov život, jer je, umesto da nastavi da se bavi porodičnim poslom – trgovinom, upisao književnost na Carskom univerzitetu u Tokiju.

Sudbina je, međutim, htela da porodica naglo osiromaši, pa je mladić ne samo morao da prekine studije, jer nije mogao da plaća skupu školarinu na elitnom univerzitetu, nego je morao i da se preseli da živi sa jednom porodicom, čijoj deci je davao časove i pomagao im u učenju.

Književnu karijeru započeo je 1909. godine objavljivanjem pozorišne jednočinke, štampane u književnom časopisu „Nova misao“, čiji je Đunićiro bio jedan od osnivača, ali je javnost saznala više o njemu tek iduće 1910. godine, kada je objavio svoju prvu kratku priču „Majstor tetoviranja“.

Tanizaki je po mnogo čemu rasan pisac za koga na stazi prema vrhovima japanske književnosti kao da nije bilo nikakvih većih prepreka. A pojavio se u početku ipak kao buntovnik. U početku, Đunićiro Tanizaki bio je opsednut stranim uticajima, kulturom Evrope i Zapada uopšte. Čitao je mnogo prevedenu književnost i bio pod uticajem Edgara Alana Poa, Šarla Bodlera i Oskara Vajlda, živeo na boemski način i postajao sve poznatiji u književnim krugovima.

Objavljivao je mnogo, a, kao i u prvoj priči „Majstor tetoviranja“, u kojoj tetovirana žena dobija demonsku snagu da uništi čoveka koji je na njenim leđima istetovirao ogromnog pauka, često su junakinje njegovih proznih dela bile fatalne žene, koje su lepotu koristile da bi porazile muškarce.

Oženio se 1915. godine, taj brak nije bio srećan, a završio se tako što je Tanizaki bukvalno naveo svoju ženu Ćijoko da stupi u ljubavnu vezu sa njegovim prijateljem poznatim piscem Haruom Satoom. Psihološki uticaj takve stresne situacije na muškarca prikazao je u nekoliko autobiografskih priča, ali i u drami „Zato što sam je voleo“ ( 1921. ) i „Između ljudi i bogova“ ( 1924. ). Tanizaki je već tada postao jedan od najuvažavanijih savremenih pisaca i sa Kafuom Nagaijem je bio vođa takozvane neoromantičarske škole. Tematika kasnijeg romana „Ključ“ kao da je delom uzeta iz ove Tanizakijeve životne priče.

Da bi bolje osetio duh Zapada, kojim je bio opsednut, odlučio je da se 1922. godine preseli u Jokohamu, novi grad, luku koju su Japanci izgradili da bi u nju dolazili strani brodovi. U Jokohami je živeo najveći broj stranaca, tu su bila predstavništva stranih preduzeća i institucija, pa je taj grad bio potpuno kosmopolitanski.

Ali, slučaj je hteo da 1. septembra 1923. godine katastrofalni zemljotres potpuno uništi prestonicu Tokio, ali velikim delom ošteti i grad Jokohamu, pa se Tanizaki te godine preselio na jugozapad, u staru prestonicu Kjoto, u kojoj je ne samo bilo starih hramova i palata građenih tu vekovima, nego je i u načinu života bio sačuvan duh starog Japana. Kao probuđen iz ružnog sna, pisac pravi potpuni obrt u svojim interesovanjima i naklonostima i postaje zaljubljenik u estetiku drevnog Japana, u njegove vekovne vrednosti i u lepotu stare japanske književnosti i umetnosti.

Otada Đunićiro Tanizaki ne samo da piše na teme iz bliže ili dalje istorije, ili govori o ljudima koji žive u regionu Kansai, čiji centar je Kjoto, nego čak ponekad u svojim delima koristi lokalni dijalekt, koji se umnogome razlikuje od jezika koji je u upotrebi u Tokiju. Ne samo da je pisao brojna dela na stare teme, nego je preveo- priredio sa starog japanskog na moderan jezik prvi japanski ( i verovatno svetski ) roman „Povest o princu Genđiju“ ( Genđi monogatari ) i time omogućio novu popularnost ovog dela, pisanog na kraju 10. ili početkom 11. veka.

Evo odlomka njegove novele “Most snova” Đunićira Tanizakija, koja je kod nas objavljena u knjizi “Četiri priče o neodoljnivoj ženstvenosti”:

MOST SNOVA

„Danas, kada je drozd, u leto,
doleteo da peva u čapljinom gnezdu,
prešao sam preko mosta snova“…
( Iz poslednjeg poglavlja „Priče o Genđiju“ )
Ovu pesmu ispisala je moja majka, ali ne zam koja. Jer ja sam, ustvari, imao dve majke, onu pravu i drugu, očevu ženu – svoju maćehu. Sklon sam da ipak mislim da je stihove ispisala moja prava majka, mada u to ne mogu da budem potpuno siguran.

Razlozi za tu moju nesigurnost biće jasniji kasnije, a jedan od njih je taj što su obe žene imale isto ime – Ćinu. Sećam se da je moja majka dobila ime po nazivu Zaliva Ćinu, zbog toga što je rođena u obližnjem mestu Hamadera, gde je njena porodica, koja je bila iz Kjota, imala kuću pored mora. Moja maćeha je takođe dobila ime Ćinu, u vreme kada je došla u našu kuću. Otada, ona nikada nije upotrebila svoje pravo ime Cuneko. Čak i na omotima za pisma, koje joj pisao moj otac, pisalo je Ćinu, tako da, kad čitaš neko od tih pisama, nisi siguran kojoj od njih dve je bilo upućeno. A ispod pesme „Most snova“ stajao je samo potpis Ćinu.

U svakom slučaju, ni moja majka, ni maćeha, nisu nikada napisale neku drugu pesmu, a da ja to znam. Pronašao sam je ispisanu na tankom komadu papira, zavijenog zajedno sa svitkom koji je čuvan kao porodična dragocenost. Moja stara dadilja, kojoj je sada oko šezdeset godina, pričala mi je da je ta vrsta ručno pravljenog papira bila ukrašavana tako što bi se papir samo na kratko potopio u vodu u koju bi prethodno bila sipana mala količina tuša, a koju bi papir, tu I tamo, absorbovao. To je bila stara tehnika ukrašavanja papira nazvana „tuš koji teče“, a takav papir je toliko redak, da je morao da se naručuje čak iz Ećizena . Moja majka ga sigurno nije dobila lako. Godinama, dok sam povremeno pročitavao tu pesmu, divio sam se lepoti ideograma, ispisanih kaligrafskim stilom Konoe, mnogo starih kineskih ideograma upotrebljenih u tekstu, koje retko koje dete, pa ni mnogi odrasli, teško da mogu da pročitaju. Niko više ne koristi takve ideograme u pisanju. Sećam se i da smo imali kartice, na kojima su pesme bile ispisane istim tim ezoteričnim stilom.

Što se tiče kvaliteta kaligrafije, ja stvarno o tome ne mogu da sudim. „Rekli su mi da niko ne ume da tako divno piše stilom Konoe, kao što je ona mogla“, govorila je moja dadilja. A što se tiče mog amaterskog suda, i za mene samog ti znaci bili su ispisani velikom kaligrafskom veštinom. Obično se od žene očekuje da koristi tanke otmene linije škole Kozei, pa tako deluje još neobičnije to što je ona više volela široke, „mesnate“ poteze četkicom stila Konoe, sa njegovim razbarušenim kineskim ideogramima.

Što se tiče poetskih vrednosti te pesme, još sam manje stručan da govorim o tome, ali sam sklon da smatram da ovi stihovi ne predstavljaju poseban poetski uspon. Stih „ prešao sam preko mosta snova“…, možda jednostavno znači: „Danas sam pročitao `Most snova` – poslednju glavu knjige „Priče o Genđiju“ . Pošto je to veoma kratko poglavlje, za koje ne treba mnogo vremena da se pročita, nema sumnje da je ona htela da kaže da je tog dana završila sa čitanjem knjige o Genđiju. „Čapljino gnezdo“ je, inače, naziv po kome je naša kuća bila poznata od vremena moga dede, a ime je dobila po tome što su čaplje noću često sletale u našu baštu. Čak i danas, čaplje ponekad sleću kod nas. Iako ih ja nisam nikada video, često sam imao prilike da čujem njihov dugi, piskavi zov.

Naša kuća „Čapljino gnezdo“ nalazila se u širokoj ulici, koja vodi prema istoku kroz šumarke ispod svetilišta Šimogamo u Kjotu . Ako zađeš među drveće, a glavna zgrada svetilišta ti ostane na levoj strani, naićićeš na uski kameni most preko potočića, iza koga je odmah kapija naše kuće. Ljudi koji žive duže u tom kraju govore da je taj potočić tema jedne od pesama koju je napisao čuveni Ćomei :
“Potočić vrluda po kamenju –
tako čist, da i sam Mesec
poželi da plovi u njemu”.
Nisam siguran koliko je to tačno. Togo Jošida je pisao da mnogi smatraju da „potočić“ iz ove pesme teče prema istoku južnom stranom Svetilišta Šimogamo i uliva se u reku Kamo. Ali, dodaje on, u starim spisima „potočić“ je bio naziv za samu reku Kamo, koja ima pritoku, mali potok koji izvire u Macugasakiju. To je najverovatnije tačno, jer je jednom i sam Ćomei zapisao da je „potočić“ jedan od starih naziva za reku Kamo. Reku Kamo, koja protiče kroz Kjoto, pominje pod takvim imenom i pesnik Đozan, koga ću kasnije citirati, a koji na jednom mestu piše: „Odbio je da pređe preko reke Kamo u Kjotu“. Naš mali potok više, naravno, nije tako čist i bistar, ali u doba mog detinjstva bio je isto toliko bistar kakvim ga prikazuje Ćomei u svojoj pesmi. Sećam se da su se, sredinom juna, tokom svečanosti pročišćenja, ljudi kupali u njegovoj plitkoj vodi.
Jezerce u bašti naše kuće bilo je povezano sa tim potokom sistemom drenažnih cevi, kako bi se izbeglo da se voda preliva preko njegovih ivica u danima velikih kiša. Kad prođeš kroz kapiju, sa debelim stubovima od kedrovine, prolaziš kroz baštu preko kamene staze, koja vodi do unutrašnje kapije. Pored staze zasađen je bambus niskog rasta, a sa obe strane staze došljaka su gledale statue korejskih dvorjana, verovatno iz doba dinastije Ji. Unutrašnja kapija, koja je uvek bila zatvorena, bila je prekrivena drvenim pločama od čempresa, koje su činile krov u elegantnom rustičnom stilu. Na svakom od stubova kapije bila je mala bambusova ploča, na kojoj je bio ispisan jedan od stihova kratke pesme u kineskom stilu:
“Duboko u šumici mnogo je veselih ptica.
Daleko od prašine, borovi i bambus su čisti”.
Otac nikada nije umeo da mi kaže čiji su to stihovi. Kada bi posetilac zazvonio (dugme zvona bilo je pored jedne od bambusovih ploča) neko bi došao da mu otvori kapiju. Posetilac bi kroz hlad kestenovog drveća dolazio do ulaznih vrata u kuću, a u predsoblju čekao ga je kaligrafski natpis pesnika Sanjoa:
“Soko uzleće visoko, riba se gnjura duboko”.