Piše: Dragoš Kalajić
(Odlomak iz članka Dragoša Kalajića objavljenog u knjizi “Japan je blizu”)
U svesti čoveka Zapada, Japan se deli na dva dela: prvi je blizak, drugi je dalek. Ono što Zapad zbližava sa Japanom jeste zajedničko i jedinstveno iskustvo pregnantnosti na putu tehnološke realizacije modernog društva. Ono što Japan udaljava od Zapada jeste, na liniji čuvene maksime Ciplinga da se Zapad i Istok nikad ne mogu susresti, prisustvo japanske tradicije u razvoju savremenog Japana.
Pošto mi kroz naš pogled na svet imamo u vidu, pre svega, mnogostruke i značajne susrete Istoka i Zapada, očigledno je da se ni pred problemom određenja Japana naše stanovište ne podudara sa izloženim, opštim mestom savremenog, zapadnog odnosa prema Japanu. Da bismo naše stanovište potvrdili, neophodno je, pre svega, jedno načelno izlaganje; ali pošto ono zahteva daleko veći prostor, mi ćemo ga samo nagovestiti: u prvom delu našeg izlaganja upozorićemo na one bitne elemente japanske tradicije koji su bliski odgovarajućim elementima u zapadnoj tradiciji a zatim ćemo osvetliti one karakteristike japanskog razvoja tehnologije koje taj razvoj čine različitim od zapadne tehnološke evolucije.
Naše stanovište možemo tako sažeti u sledeći aksiom: japanska i indoevropska tradicija su veoma bliske — japanski i zapadni razvoj tehnologije su različiti. U istoriji zapadne misli, pojava i učestalost teme dihotomije Zapada i Istoka neposredno su povezane sa osećanjem „propasti Zapada“. Traženje izvora obnove na Istoku izjednačuje odnos Istoka i Zapada sa njihovim geofizičkim značenjima: Sunce se rađa na istoku, a zalazi na zapadu”.
Ali zašto Sunce jednog dana ne bi izišlo na zapadu?“. Ovo čuveno pitanje Alberta Camusa, osnovano na nemogućnosti takve geofizičke revolucije, izražava pravu meru težine ontološke revolucije. Istina, analogija materije i duha, geofizičkih i ontoloških fenomena je česta pojava u drevnim tradicijama. Ideja da se Sunce može roditi na zapadu sugeriše zato kraj jednog sveta i buđenje novog. Uostalom, u duhu tumačenja tradicionalnog mita o „kraju sveta“, koje izlaže Rene Guenon, mi se možemo složiti da „kгај sveta nije niti može biti drugo do kraj jedne iluzije“. Jedna od osnovnih iluzija ovog sveta (Zapada) je upravo ideja nepremostive dihotomije Istoka i Zapada. Međutim, upravo najčešči psihološki izraz i motiv te ideje ukazuju na pravi smisao dihotomije: Zapad nije udaljen od Istoka već se udaljava: razdaljina između Zapada i Istoka je pre jedna vremenska nego prostorna kategorija.
Naime, po genijalnoj definiciji Dantea, „niko sebi ne može dati ono što nema“. Ako Zapad žudi ka Istoku, ako na Istoku traži odgovore na pitanja koja izrastaju s kraja jedne epohe nihilizma (Nietzsche), onda to znači da Zapad sadrži, virtualno, u sebi, principe Istoka. Zato su pravi psihološki izraz i motiv odnosa zapadnog čoveka prema Istoku — nostalgija. To je nostalgija za nečim što je izgubljeno, a što je nekad, na Zapadu, bilo prisutno. Istok je zora Zapada, mladost Zapada. U meri u kojoj se pred očima zapadnog čoveka ruši tradicija Istoka pod valovima ,,oksidentalizacije“, ruši se i slika, ogledalo mladosti Zapada. Drugim rečima, onoliko koliko je Istok daleko od Zapada, sam Zapad je otuđen od svoje originalne biti koja se još uvek, u poslednjim odblescima, može i danas prepoznati, suočiti, na Istoku. Istorijski momenti prepoznavanja tog identiteta često su dramatični.
Dovoljno je upozoriti samo na nama geografski najbliži Istok: islamski Istok. Na Istok, Zapad nikada nije poslao vrsniji red ljudi nego što su bili templari. Oni su ujedinjavali najbolje što su hrišćanska askeza i evropsko viteštvo mogli izraziti: i tamo, na Istoku, templari su zamenili sliku Hrista slikom Muhameda, brateći se sa svojom islamskom, duhovnom braćom. U visokom islamskom idealu, templari su prepoznali sve svoje, evropske, originalne mladosti. Zato i u savremenoj istoriji traganja zapadne misli za sopstvenim identitetom i uporištem, nakon kraha jevrejsko-hrišćanske strukture, nisu retki slučajevi konverzije u Islam ili Istok, odakle dolazi bratski glas koji budi temeljne vrednosti Evrope. Tako najznačajniji protagonista nove metafizike Rene Guenon u islamu nalazi najcelovitiji izraz „primordijalne tradicije“, što, takođe, objašnjava identitet principa islama i Таo, koje otkriva jedan Abdul Hadi. Islam je blizak doktrini Таo, upravo onoliko koliko je Таo izraz indoevropskih načela iz vremena Upanishadi** .
Pošto je budizam upravo pokušaj da se obnovi tradicija istih, indoevropskih načela iz vremena vedskih osvajanja, jasna je formativna uloga istih načela u istoriji Japana kroz doktrinu zen, jer je zen nastojao da ispravi budizam na onim mestima gde je ta doktrina upravo odstupala od originalnog modela. Samo u tom smislu mi razumemo misao Suzukija da ,,zen ne poznaje raziike između Zapada i Istoka“ i da je ,,duh zena zaista univerzalan“. Otuda Harold McCarthy uočava paralele između Geotheovog Fausta i sadržaja doktrine zen, a Saunders u Ideals of East and West utvrđuje identitet između slika idealnog čoveka koje su izrazili samurajski Japan i klasični Rim.
U susretu sa tradicionalnim Japanom, slobodni, zapadni Čovek doživljava prelom, neku vrstu satori prosvetljenja i preporoda jer mu se otkriva predeo Urgrunda, glas Ursprache. Kada se, na primer, ima u vidu spiritualni sadržaj japanskih borilačkih disciplina kao što su karate ili džudo, fenomen masovnog posvećivanja ovim disciplinama danas u Evropi otkriva visoki, ontološki značaj i značenje svog uzroka. Međutim, odlučnost sa kojom treba uočiti nagoveštene mostove između Istoka i Zapada mora da bude usmerena i rušenju svih prividnih mostova. Jedan od tih privida je i navodni identitet između satori i određenih fenomena koji pripadaju iskustvu psihoanalitičke terapije.
Dragoš Kalajić (1943 – 2005) Slikar, romanopisac, esejista, filozof, prevodilac – jedan od najautentičnijih i najmarkantnijih srpskih intelektualaca u drugoj polovini 20. veka.