Piše: Dragan Milenković
Stidljiva dvadeset šestogodišnja nastavnica srednje škole Maći Tavara 俵 万智 osvojila je Japan naprečac, kad je 1987. objavila zbirku pesama u formi tanka, pod nazivom „Godišnjica salate“ サラダ記念日, ali je na većini stranih jezika, uključujući i srpski, prevedena kao „Praznik salate“. Tavara je 1981. diplomirala japansku književnost na Univerzitetu Vaseda, a 1986. za pedeset tanka pesama pod zajedničkim nazivom „Avgustovsko jutro“ 八月の朝 dobila prestižnu nagradu Kadokava, koja se dodeljuje samo za pesme u formi tanka. Tanka se najbolje objašnjava kao prošireni haiku ( pesma od tri stiha sa po 5, 7 , 5 slogova ), jer tanka ima pet stihova sa po 5,7,5,7,7 slogova. Dok je haiku planetarno poznat, tanka još ne dostiže svetsku popularnost.
„Avgustovsko jutro“ je tako postalo samo jedan od ciklusa pesama, objavljenih u „Godišnjici salate“, koja ima ukupno 436 pesama. Knjiga je za vrlo kratko vreme dostigla vrtoglavi tiraž od dva i po miliona primeraka, a sada, trideset pet godina posle toga, nema zabeležene statistike. Maći Tavara je za kratko vreme postigla vrhuinsku popularnost, kakvu u Japanu teško imaju takozvani „živi klasici“, a najviše su je upoređivali sa Akiko Josano ( 1878-1942 ), ženom, jednog od najvećih majstora tanke svih vremena.
Poezija Tavara Maći, međutim, bila je jednostavna, nije naoko imala „filozofsku suštinu“, jer je govorila o svakodnevnici mlade devojke, kakva je, kako su čitaoci verovali, bila ona sama. Njena knjiga postala je osnova za scenario dugometražnog filma, nekoliko TV drama i jedan mjuzikl, a ona, autorka, bila je neprekidno na televiziji. Postala je i neka vrsta predsednika žirija za tanku, odabirala pesme za objavljivanje u časopisima i govorila o osećanjima mladih, jer je i ona sama bila još veoma mlada.
Veoma lepa, često je iznenađivala čitaoce, kada bi im rekla da je ustvari, dok je bila nastavnica, uopšte nisu primećivali. Nastavila je da predaje u školi još dve godine, ali se posle posvetila samo pisanju i popularisanju tanki. Novi stil ne samo pisanja, nego i razmišljanja, ubrzo je nazvan „fenomen salate“, a za njom je odmah sledeće godine došla Banana Jošimoto sa svojim romanom „Kuhinja“ i novim „fenomenom banana“. Maći Tavara je napisala samo još nekoliko knjiga, ima blog i sajt nazvan po jednoj od knjiga „Čokoladna revolucija“, a, za razliku od većine japanskih književnika, blog postoji i na engleskom.
Slučaj je hteo da vidim Maći Tavara u holu jedne velike japanske TV kuće, gde smo došli po istom poslu, da učestvujemo u dva različita programa. Prišao sam joj i odmah je pristala na razgovor, u jednom uglu hola, malo je pomoglo i to što sam i ja studirao japansku književnost na Univerzitetu Vaseda. Ozarenog lica, još lepša u prirodi nego na fotografijama i na TV, odgovorila je sa osmehom na moje prvo pitanje: „Ne, nema muškarca u mome životu“. To je bilo osam godina posle početka njene popularnosti i ona se iskreno i sama čudila svom stanju. „Mnogi mi prilaze da govore o poeziji, ali niko o nečemu drugom“, rekla je zagonetno, osuđujući istovremeno i mene, jer sam je i ja zaustavio samo zbog iznuđenog intervjua.
Taj susret, koji nije trajao više od petnaest minuta, odigrao se 1991. iste godine kada je „Bagdala“ iz Kruševca objavila „Praznik salate“ na srpskom u prrevodu Dragoslava Andrića ( nekompletan: 267 od 436 pesama ). Pomagao mu je Hiroši Jamasaki Vukelić, mali pogovor napisao je Kazuo Tanaka, ali je prevod sa engleskog. Rekao sam joj to, a ona mi je onda, udeljujući mi kompliment da govorim dobro japanski, rekla: „Pa prevedite je Vi sa japanskog, ako nađete vremena“. Obećao sam, preveo najveći deo knjige i dok sam čekao odgovor izdavača „Delo“, počeo je građanski rat u Jugoslaviji. Otišao sam na dužnost dopisnika Tanjuga u Tokiju, a Maći Tavara nisam stigao da potražim sve ove godine.
Pesme Maći Tavara su pesme devojke zaljubljene u fiktivnog muškarca, neposredne su jednostavne, kao da su pisane u farmerkama, koje je volela da nosi kada nije na televiziji. Raspremajući stan u Mirijevu početkom ove jeseni, naišao sam na taj nepotpuni rukopis iz koga ću vam ovde navesti nekoliko pesama: Kada ću imati vremena da prevedem ostatak – ko zna, možda brzo, ne znam. Navijajte za mene.
Daješ gas, putem pored morske
obale i puštaš kasetu sa pesmom
„Hotel Kalifornija“.
Ne skidam pogled sa tebe, dok juriš po
talasima na dasci, između plavog neba
i morskog plavetnila.
U kutiji za užinu, na peščanoj obali,
Između nas dvoje, nedirnut
sendvič sa jajima.
„Odbaciću tog čoveka, lako
kao što ustajem sa sedišta
u „Mek Donaldsu“.
Baš je dobro, kažeš, a ja,
tog trenutka, 6. juli proglašavam
za „godišnjicu salate“.