Piše: Minja Zeljković
Prošlo je već tačno 2 godine od mature, a ja sam i dalje u Japanu. Fizički ovde, u Beogradu, ali misli mi sad, više nego ikad, lutaju do Jamanašija, do onog kampusa, onih prostorija, menze, do onih ljudi… Ljudi sa kojim sam provodila svaki sekund svakog dana.
Jedne od najlepših uspomena i momenti koji verovatno imaju najviše slika u mojim albumima jesu utakmice. Kako morate biti uključeni u neki klub (sport, muzika, ples, internacionalni klub, …), tako svaki sportski klub tj. svaki sport ima svoje utakmice. Kad počne sezona sportskih utakmica, kao da svi dobiju neku energiju; uzbuđenje svakog dana, propuštanje nastave da bi otišli na navijanje. Ovo je trenutak za koji svaki sportski klub radi, svako leto, svaki produženi trening, svaki dan vodi do ovih trenutaka; do mečeva. Obožavala sam početak sportske sezone, imala sam osećaj kao da idem na Olimpijadu svaki put.
Klub navijača koji čine orkestar, plesačice ( navijačice ) i Taiko bubnjari prave onigiri ( japanska užina od pirinča ) i supu koju lično predaju svakom od klubova na kampusu. Ovim putem svakome od igrača dajemo do znanja da smo uz njih, da ćemo navijati za njih i tako im poželimo sreću. U mojoj školi su devojke iz navijačkih klubova posebno volele ovaj dan predavanja i pravljenja jer je to bio jedini trenutak kada su mogle da uđu na teren sportiste koji im se sviđa i prilika da im daju do znanja da im se sviđaju jer, običaj je da onigiri ili supu devojka da onom dečku koji joj se sviđa.
Moram priznati da je malo i mene uhvatila navijačka groznica i ne bi to bilo pravo srednjoškolsko iskustvo da nisam i ja imala jednog slatkog bejzbolistu kome sam dala onigiri. Smeškam se i sad kad se setim, toliko sam bila uzbuđena dok sam pravila, i to po prvi put, onigiri za njega. Mislim da sam jedno desetak puta oblikovala da bi ispalo savršeno i kad su birali ko će u koji klub da ide, samo sam se provukla sa drugaricom do grupe za bejzbol. Iako ima samo oko 80 metara do stadiona, imala sam osećaj da prolazi 80 sati, srce lupa, noge se odsekle, a on se samo smeška i gleda kako dolazim. I danas žalim što niko nije snimao trenutak koji sledi, jer ja sam se osećala kao Gabriela u filmu ,, High School Musical’’. Ne zato što su ljudi pevali i plesali, već zato što kada smo se grupno slikali, ja sam tražila njega da bi mu dala onigiri sa celim mojim društvom koje je išlo kao čopor oko mene iščekivajući reakciju dok je on i celo njegovo društvo tražilo mene da vide da li ću mu išta dati. E sad, znate naravno kakvi su srednjoškolci, zamislite sad bejzboliste koji, da smo stvarno u filmu, bi bili oni popularni sportisti koji vladaju školom. Kada smo se i ugledali, reflektori kao da su bili samo na nama a moje i njegovo društvo su napravili krug oko nas i krenuli da skaču i vrište.
,,Nadao sam se da ćeš mi napraviti nešto, hvala ti”, rekao mi je sa osmehom jer nije znao da li su osećanja obostrana. Osećam kao da smo samo stajali tu, satima, sa osmehom od uva do uva i sa sjajem u očima, gledajući se. Još uvek se sećam srca koje je htelo da mi iskoči iz tela i trenerov vrisak: ,, Slikanje!” Čučnula sam sa drugaricama i krenulo je odbrojavanje za slikanje i ja sam gledala desno u drugaricu koja mi je samo rekla:,,pored tebe je”. Okrenula sam se i bio je tu, sa osmehom i rečenicom : ,, Nikad nisam bio srećniji”. Sad kad se prisećam ovih momenata, sva se raznežim, jer, ovo su stvarno oni slatki, nevini, srednjoškolski trenuci, … iskreni.
Jedne od stvari kojima me je Japan oduševio su upravo te sitnice, sitnice koje svako od njih ceni i koje im znače mnogo više od ogromnih gestova. Trenutak koji ću pamtiti, trenutak koji nas je na kraju i spojio i prvi trenutak uz pomoć kog sam počela da cenim sitnice i primetila kako me Japan menja na bolje.
