Piše: Alma Okađima
Kupili smo ovu rasnu mačku poznatu kao “norveska šumska mačka “ 2002. godine i dali smo joj ime Nora.
Kod nas je došla sa samo dva meseca i živela s nama 19 godina.
Moj muž, obožavatelj mački, insistirao je da udomimo neku macu, iako sam se ja bunila jer sam od početka mislila da je lepo imati “ljubimca” samo pod uslovom da imamo veliko dvorište i prostor u kome one mogu da se igraju i slobodno kreću.
I tako je Nora bila isključivo kućna mačka, nije nikada izašla iz naših 60 m2 i ponekad na terasu . Bila je verna kao pas, čekala nas je u hodniku i zračila nekom posebnom “mačijom energijom” kada treba da se vratimo kući, išla za nama po stanu, spavala s nama, mazila se i nikada nije pustila kandže, ne samo na nas, nego na bilo koga ko nam je došao u posetu. Šetala se kao kraljica po kući, ,bila je zdrava i pre nekoliko dana je uginula. To je došlo odjednom, pokušala je da stane na noge i nije mogla, sutradan je pored nas izdahnula.
Pozvali smo njenu veterinarku i ona nam je dala nekoliko telefona koje možemo da nazovemo za kremaciju. Oni su odmah sutradan došli ispred naše zgrade I, na moje iznenađenje, imali su mali krematorijum u kolima. Položili smo Noru, rekli su nam da možemo staviti hranu koju je najviše volela i cveće, stavili je unutra, rekli da se pozdravimo s njom i posle 40-ak minuta su se vratili sa njenom urnom.
Čovek koji ju je kremirao nam je rekao da je imala duge zadnje noge, da je imala jake kosti i u belu keramičku posudu trebalo da položimo i poslednju kost ,Adamovu jabucicu koju Japanci zovu “nodobotoke” ,što bi u prevodu bilo “grleni Buda”,jer sama kost izgleda kao Buda koji sedi sa skopljenim rukama napred. To sam prvi put radila i gledala, jer nikako nisam mogla da se naviknem na taj običaj sahranjivanja u Japanu.
Tako se radi i sa ljudima. Bilo mi je strašno kada su mog svekra izvadili iz krematorijuma, a porodica se skupila okolo i specijalnim gvozdenim štapicima su uzimali kost po kost i stavljali u keramičku posudu.
Mislim da sam se užasnula, ali sam i to uradila za Noru. Na samom kraju, pred zatvaranje urne se stavlja “nodobotoke”.
Urnu naše Nore držimo na malom oltaru i posle 49 dana ćemo je spustiti u grobnicu. Postoje i hramovi za životinjice na nekoliko mesta u Tokiju ali moj muž želi da Norinu urnu stavimo u njihovu porodičnu grobnicu.
Moja mama je mnogo volela Noru i posle njene kremacije je rekla:
“Divno je to kako Japanci cene život!”
Cena života ili biznis, ja bih rekla i jedno i drugo, jer su obično sahrane u Japanu užasno skupe. Pre neki dan bila je reklama na TV-u za kremiranje i ljudi u kolima (za samo 50 000jena – oko 50 000 dinara).
To još nisam videla i mora da je to nova vrsta biznisa.