Neverovatan je podatak da čak 92 procenta Japanaca sebe smatra pripadnikom srednje klase društva. Ali , kad se pogledaju izveštaji Ministarstva rada za 2019. to se bukvalno “sudara” sa činjenicom da je skoro 40% zaposlenih u Japanu angažovano na privremenim ugovorima i ne može ni da sanja privilegije stalno zaposlenih, koje su nekada za većinu zaposlenih bile stvarnost. Zarade privremeno zaposlenih su manje, podložne daljem smanjivanju, nema bonusa, niti bilo kakvih drugih privilegija. Preživljavanje je stanje koje je njihova sledeća stanica.
Prema nivou obrazovanja, načinu života, interesovanjima, možda je većina Japanaca i dalje u mislima “u oblacima srednje klase”, ali je onih koji čvrsto hodaju po zemlji sve manje i manje. Urušavanju srednje klase je za nepunih godinu dana dodatno doprinela pandemija virusa Kovid 19, koja je zadala udarac u leđa snovima o većem angažovanju žena i tako popunjavanju proređenih redova sve manje brojnih muškaraca u japanskoj privredi. Za žene su, uprkos parolama o ravnopravnosti, rezervisani uglavnom poslovi na ugovor. U jednom članku novogodišnjeg izdanja časopisa “Džapan tudej”, pod naslovom;”Očaj siromašne srednje klase” opisani su slučajevi nekih japanskih građana, navedenih, naravno, pod izmišljenim imenima, ali sve ostalo u članku je STVARNO!
Prvi primer je muškarac Kazuki Saito ( oko 40 godina ), zaposlen u nekretninama, koji je pre Korone imao godišnji prihod od 6 miliona jena godišnje ( isto u dinarima – ili oko 51 000 evra ). U tu sumu bile su uračunate i naknade za prekovremeni rad. On sada radi od kuće i niko mu ne plaća prekovremeno. Nekada je mislio da su mu bili teški ti časovi, oko 80 sati prekovremenog rada, a sada ih priželjkuje, jer su mu primanja pala na 4 miliona, od čega teško da može da plati dažbine za stanovanje i dečiju školarinu.
Drugi primer je takođe muškarac Juki Ota ( 44 ), koji radi u preduzeću za prodaju muške odeće, sa ranijom platom od 6 miliona jena godišnje, koja je spala na 4,5 miliona. Sve je manje prodaje na njegovom radnom mestu, ljudi se otpuštaju – red bi mogao da dođe i na njega – i to brzo. Živi sam sa sedmogodišnjim sinom i sa zebnjom razmišlja o danu kada bi mogao da postane nezaposlen. Jedini izlaz bi mogao da bude da se sa dečakom preseli kod svojih, u unutrašnjost, gde su troškovi manji i mogu da se nekako pokriju naknadom za nezaposlene. Ali, to znači da bi dete promenilo školu, u kojoj tek što je steklo drugove, a ne bi moglo da viđa ni majku, sa kojom se viđa jedanput nedeljno. Ona je zaposlena na ugovor i ne bi sigurno mogla da putuje da se vidi sa sinom. Da se pripremi za takvu situaciju, počeo je još sada da raznosi gotove obroke biciklom u svom kraju. To radi uveče, a nedeljom povede i sina, koji sedi na biciklu iza njega. On to još smatra “avanturom”.
Treći primer je žena Minan Hirakawa ( 38 ), tipična supruga porodice iz srednje klase. One nikada nisu zaposlene, vešte su u raspoređivanju muževljevih primanja, njemu daju “džeparac” od njegove plate, a uvek ostane i njima, za zabavu i putovanja. U 2020. je ušla u odličnom raspoloženju.Odlučili su bili da upišu ćerku u skupu privatnu školu. Muž zarađuje 7 miliona godišnje, ali, zbog Korone 19, zarada je pala na 5,5 miliona, tako da ćerkina školarina od 850 000 jena izgleda enormno. Da je ispišu i upišu u državnu školu, ne bi ni ona ni oni mogli da podnesu. Odlučili su da počnu da štede. Preselili su se u manji i stariji stan, pa je kirija spala sa 90 000 na 60 000 mesečno, na buvljoj pijaci prodali su muževljev komplet za golf, a ona je prodala svoje preskupe brendirane torbe.
Iako je osam godina u braku i nije bila zaposlena, Minan Hirakava je našla zaposlenje u susedstvu u firmi za preradu hrane, koju vode Vijetnamci. Uzela je takvo zaposlenje namerno, jer na takvom mestu sigurno ne može da sretne roditelje drugarica njene ćerke. Ali, zato, sada , pošto se još nije kako treba uklopila, maltretiraju je došljaci, na koje je do sada gledala sa visine. Radi noću, pa ne viđa ćerku često, ali, svakog puta kada joj je teško, ona stegne zube i kaže sebi: “Ovo radim za dete”. Dokle će moći i dokle će to da traje, ni sama ne zna.
Izvor: “Džapan tudej”