Piše Dejan Razić
Pojam savremene japanske poezije je integralno povezan sa procesom uvođenja slobodnog stiha nasuprot tradicionalnim poetskim formama: vaka (tanka), haiku i senrjuu. Japanska klasična poezija se održala u kontinuitetu od oko dve hiljade godina. Ona i danas predstavlja srž poetskog izražaja i duha poetskog genija japanskog naroda. Poetski doživljaj sažet u vidu haiku stiha od 17 slogova, ili tri dijareze metričkog sistema 5, 7, 5, ostao je i danas nezamenljiva poetska forma. Međutim, tokom zadnjih sto godina, od restauracije Meiđi (1868), naporedo sa usvajanjem zapadnjačke tehničke civilizacije i mnogih kulturnih tekovina, Japan je usvojio i poeziju slobodnog stiha prema evropskim modelima.
RAĐANJE POEZIJE NOVOG STILA
Bilo je pojedinačnih pokušaja da se u tradicionalnim poetskim formama (na primer, tanka Đunzooa Vatanabea i haiku Issekiroa Kurabajašija) primeni govorni jezik, ali oni nisu urodili željenim uspehom. Bogate asocijacije i aluzije u japanskoj poeziji — rezultat duge tradicije — odnosno bogatstvo poetskog rečnika i tradicija poetskih slika sabi su veoma otporni prema modernizaciji. U govornom jeziku nema takve raznovrsnosti asocijacija, što je navelo nove pesnike da se okušaju u sastavljanju šintai ši (poezije novog stila). Unošenjem nove dikcije i maštovite slikovitosti koja nije izazivala uspomene iz prošlosti, savremeni pesnici su se svesno odelili od tradicije. Mada je ši (poema) u izrazu šintai ši, odnosno „poezija novog stila “ zamišljena kao zapadnjačka poezija nasuprot japanske 8 9 pesme uta, i kanši (klasične kineske poeme), trebalo je da prođe dvadeset godina od njenog uvođenja do jasnog razlikovanja nove poezije i prestanka duge tradicije korišćenja formi zasnovanih na metričkom sistemu alteracije linija od 5 i 7 slogova.
Početak „moderne poezije” se obično računa od jula 1882, kada su jedan istoričar, jedan profesor orijentalne filozofije i jedan botaničar objavili zbirku prevedenih i originalnih poema Šintai Ši Šoo (Odabrane pesme novog stila). U devetnaest poema zbirke bili su prevodi Blumfilda (Bloomfield), Longfeloa (Longfellow), Kembela (Campbell), Tenisona (Tennyson), Grejeva (Gray) Elegija, odlomci iz Henrija IV i Hamleta, i dr. Među originalnim, eksperimentalnim poemama bilo ih je i sa ovakvim naslovima: Principi sociologije, Hodočašće Velikom Budi u Kamakuri. Ova zbirka je sastavljena u cilju stvaranja poezije sasvim različite prirode, i potpuno drugačijeg ambijenta od sveta tradicionalne poezije vaka, haiku ili kanši (odnosno klasične poeme kineskog stila). Mada su poeme u ovoj zbirci bili prevodi, a originalne opet jednostavne i bez visoke umetničke vrednosti, zbirka ipak ima istorijski značaj, jer je njom uveden treći žanr u japansku poeziju: šintai ši ili slobodan stih, pored vaka i haiku. Iz ove prvobitne matične zbirke, a posle mnogih transformacija, razvila se moderna japanska poezija.
U predgovoru zbirke Šintai Ši Šoo piše: „ Poeme stvarane u eri Meiđi bi trebalo da budu odraz duha ere Meiđi — a ne klasične poeme. Japanska poezija treba da bude japanska poezija — a ne kineska. To je razlog stvaranja poezije ,novog stila’. ” Međutim, poezija novog stila, koja se rađala, uspela je samo da privuče pažnju kao novi žanr svojom slobodnom formom i širokim tematskim dijapazonom. Poeme u stilu Koođoo Širagiku no Uta (Pesma o pobožnoj odanoj kćeri Širagiku) Naobumija Oćijaija, komponovane u petosložnom metru, bile su jednostavna poezija ujednačenog ritma i starih lajtmotiva, tako da se u suštini još nisu mnogo razlikovale od tradicionalne poezije. Njihova novina je samo u njihovom „spoljašnjem obliku“, pošto je stih bio dug i slobodan i pružao nove mogućnosti za obradu tema koje se ranije nisu mogle uključiti u poeziju vaka i haiku. Zato su u ranom periodu poezije novog stila pisane uglavnom narativne i deskriptivne poeme u kojima je naglašavana tema i sadržina, dok je manje posvećena pažnja lepoti poetskog izražavanja. Usavršavanje estetsko-poetskog karaktera poezije novog stila donosi zbirka Omokage (Refleksije mašte), objavljena sedam godina docnije, u 1889. Većina prevoda u ovoj zbirci su od Oogaija Morija, jednog od dvojice najznačajnijih romanopisaca perioda Meiđi. U zbirci Omokage bilo je prevoda Bajrona (Byron), Getea (Goethe), Hajnea (Heine), Hofmana (Hoffmann), Šekspira (Shakespeare) i kineskog pesnika dinastije Ming Khao Čhing-Ćhiu-a (Gao Ching Qiu). Međutim, ni prevodi, ni originalne „moderne” poeme još nisu uspeli da se oslobode tradicionalnog metra. „Moderni” pesnici su još uvek plaćali dug prošlosti i pevali u stilu ćooka (duge poeme) iz perioda Manjoo i Heian — kada je klasična književnost dostigla svoje vrhove. Izvanredan ritam prevedenih stihova i delikatan vez izraza nežnih osećanja u zbirci Omokage, uneli su dotle nepoznat vid lepote u svet nove poezije. S druge strane, Tooson Šimazaki je dalje razvio ove kvalitete i u originalnoj poeziji. U ranoj mladosti (pre nego što je postao romanopisac), Tooson je objavljivao romantične pesme neobične lepote u časopisu Bungaku-kai (Svet književnosti). Bungaku-kai je bio časopis u kome je došlo do rascvetavanja književnosti romantizma u periodu Meiđi. On je predstavio čitalačkoj publici glasovite pesnike japanskog romantizma Toohokua Kitamuru i Toosona Šimazakija. Oko ovog časopisa okupljala se i poletna mladež revoltirana protiv feudalnog sistema koji želi da zbaci. Posle prerane smrti Toohokua Kitamure, Tooson Šimazaki objavljuje zbirku sa simboličnim nazivom Vakana-Šuu (Zbirka mladih izdanaka),1897. Ovo je bio u japanskoj poeziji prvi izraz savremenog duha koji je naglašavao potrebu oslobađanja ljudskih osećanja. Mnoge ljubavne pesme iz ove zbirke su bile ne samo vanredni primeri lirske poezije nego i snažan revolt pesnika napojenih modernim duhom protiv sputavanja osećanja i slobode ličnosti, protiv 10 11 starih feudalnih ideja o životu kojima se japanski narod vekovima upravljao. Negirani su običaji prethodnih generacija koji su bili duboko usađeni u svim slojevima društva.
Pesnici VakanaŠuu su digli glas protiv „duhova prošlosti”. Tooson Šimazaki je objavio trilogiju zbirki poezije u ovom stilu. Spočetka je najviše pisao ljubavnu liriku, a docnije, strasno odan putovanjima, sa melanholijom opisuje predele kroz koje je prošao: beleži promene svoje duše i utiske sa svojih putovanja. Ćikumagava Rjoođoo no Uta (Pesma melanholije s puta kraj reke Ćikuma), koju donosimo u prevodu, iz ovog je perioda lirskih putopisa, dok je svoj deskriptivni stil Tooson doveo do savršenstva u romanu kojim se proslavio: Hakai (Prekršena zakletva). Poezija novog stila postepeno je sazrevala u delima mladih pesnika kao što su: Košoši Mijazaki, Baika Nakaniši, Doppo Kunikida, Tekkan Josano i Akiko Josano, Suzuširo Irako, Bansui Doi (Cućii), i drugi. U ovoj fazi sazrevanja došlo je do suštinske promene stila nove poezije i u formi i u strukturi poema. Kada su Tooson i Bansui napustili poetske krugove početkom prve dekade ovoga veka, Kjuukin Susukida i Ariake Kambara su počeli da privlače pažnju. Susukida je bio dobro verziran i u klasičnom poetskom izrazu, te je, mada je pisao pesme kojima je usavršavao novu formu, ujedno sa nostalgijom pevao o starinskim vremenima. Ariake je počeo da piše pod uticajem Toosonove romantične poezije, ali kada se upoznao sa francuskom školom Parnasovaca, postepeno je usvojio stil poezije simbolizma. U to vreme pesnici počinju da pišu poeziju neobičnog metričkog sistema od 2, 4 i 6 slogova. Ove kombinacije nisu komplikovale samo formu stiha, nego su dale i složenije odraze lirskim osećanjima. Na primer, Ariake je objavio Dokugen Aika (Elegija usamljenog akorda),1903, gde postoji čitav niz stihova nepravilnog metričkog sistema od 7, 4, 6, dok je svaka stanca svedena na 17 slogova. Pojava takve promene, samim uvođenjem malih metričkih varijacija u stih, ubedila je pesnike, koji su već dugo težili ka promeni forme stiha, da postoje široke mogućnosti poetskog izražavanja.
Ovaj pokret romantizma oko književne grupe „Šin ši ša” („Udruženje nove poezije”) dao je poeziji novog stila konačno uobličenje i briljantnu boju. Časopis Mjoođoo (Sutrašnje zvezde), objavljivan od januara 1900. do novembra 1908, postao je jezgro ovoga pokreta, iz kojega su proizašli sledeći čuveni pesnici: Tekkan Josano, Akiko Josano, Hakušuu Kitahara, Takuboku Išikava, Kootaroo Takamura i drugi. Reprezentativno delo pesnikinje veoma rafiniranog artizma, Akiko Josano, je Kimi Šinitamau koto nakare! (Oh, nemoj da umreš!) To je poema sa snažnim protestom protiv rata, i zajedno sa poemom pesnikinje Kusuoko Oocuke Ohjaku Moode (Sto dana hodočašća), predstavlja značajno dostignuće u istoriji savremene japanske poezije. Koliko je uticajna bila ova škola kazuje već i činjenica da su pesnici časopisa Mjoođoo dobili naziv „Seikin Ha“ („Škola zvezda i ljubičica”).
( Ovaj tekst odlomak je iz knjige “Savremena japanska poezija” Dejana Razića. Objavljujemo ga povodom trideset petogodišnjice smrti autora – osnivača sinologije i japanologije u Jugoslaviji )